Drumovi Nemanjića još povezuju Srbiju

ZABORAVLjENA trasa srednjovekovnog nemanjićkog Kraljevog puta, čije ime opstaje samo u predanju na prostoru Rasa, biće uskoro upisana u službene mape evropskog pašačkog koridora kojim godišnje prolaze milioni turista. Upravo ta saobraćajnica od Pomorja preko Mileševe, Peštera, Deževe, Rasa, Studenice, Stolova i Žiče do Morave dovela je do civilizacijskog, privrednog i vojnog uzdizanja srednjovekovne Srbije. Karavani su je koristili i vekovima posle pada srpske države pod osmansku okupaciju.

Manastir Mileševa, zadužbina kralja Vladislava Nemanjića, bio je tada tačka sticanja tri najvažnija karavanska puta: Dračkog, Dubrovačkog i Bosanskog, koji su sjedinjeni vodili ka srcu Rasa. Možda je to bio razlog zbog koga je kralj Vladislav u Mileševi svog strica, Svetog Savu, utemljivača srpske nacionalne crkve, diplomatije, prosvetiteljstva i svetskog putnika sahranio.

- Istorijski izvori navode da je gužva i vreva oko manastira bila tolika da je odlučeno da se izgradi novi trgovački grad ispred manastira i on je dobio ime Prijepolje - kaže Dragana Varakalić, direktorka prijepoljske turističke organizacije.

Ipak, Mileševa ili Manastir Svetog Save bio je simbol po kome su svi putopisci od 13. veka nadalje pamtili Prijepolje. Tako Francuz Žak Gaso u knjizi o svojim putovanjima, objavljenoj 1548, piše da srpski monasi pokazuju očuvano telo sveca "koje je još čitavo i lepo, pa ga i sami Turci uveliko poštuju i čine mnogu milostinju".

Putnici opisuju i atmosferu u tadašnjim motelima na srpskim putevima.

- Divno je čudo kako u isti karavan-saraj stižu sve vrste ljudi i naroda: Arapi, Turci, Grci, Jevreji, Franci(tako zovu krišćane Latine) i drugi - objavio je Parižan Pjer Laskalopje 1574. godine. On je takođe bio fasciniran Mileševom.

- Videsmo manastir Svetog Save, manastir srpskih monaha "kaluđera". Priveli su nas da poljubimo jednu veliku kost ruke Svetog Save. Videli smo Jevreje i Turke kako ovu kost ljube s istim poštovanjem kao hrišćani. Ovi monasi plaćaju sultanu izvestan harač. Naš čauš nam je rekao da je jedan Turčin koji je došao po taj harač učinio kaluđerima neko nasilje i pao mrtav na manastirskim vratima - zabeležio je Leskalopje.

Savin kult je bio toliko snažan da je veliki vezir Sinan-paša posle srpskog ustanka u Banatu, vođenog pod barjakom sa Savinim likom, oteo mošti iz manastira i 1594. spalio ih na beogradskom Vračaru. Posle toga je izgubio rat s Austrijom.

Osmanlije su tada i topovima rušile Mileševu, kao i još sedam puta kasnije, ali je nisu uništile. Na njenom zidu je i ostao da sjaji Beli anđeo čija ruka pokazuje baš u smeru nemanjićkog puta, koji od manastira nastavlja po ivici fantastičnog i surovog kanjona Mileševke, gde su neoprezni putnici završavali u ambisu dubokom ponegde i po 300 metara. Na srušeni manastir motrila je i dalje drevna tvrđava Mileševac, koju su Turci takođe zarušili. Putopisci su zabeležili srednjovekovno narodno predanje da je to bila tvrđava junaka čije ime beleže kao Milo, Miloin, Milon, a nekad mu dodaju prezime vizantijskkog carskog roda Komnena.

Iz sadržaja mita vidi se da je reč o Milošu Obiliću.

- Uđosmo u Mileševac, to jest tvrđavu kneza Mila koji je ubio sultana Murata pod njegovim čadorom na prištinskom polju izgovarajući se da hoće da mu poljubi ruku - objavio je 1573. nekoliko godina posle putovanja Žan Difren Kane.

Starije predanje povezivalo je Mileševac i selo - karavansku stanicu Milošev sa legendarnim junakom Milošem Vojinovićem. Kako bilo da bilo, danas izgleda neverovatno da su u Miloševu tvrđavu mogli da ujašu vitezovi na konjima. Međutim, tragove brižljivo izrađenog puta umeju da nađu iskusni poznavaoci vrleti, kakav je Dragan Petrić Pele, jedan od najboljih srpskih planinara. Višestruki osvajač Himalaja poveo je reportere "Novosti" u obilazak Mileševca, a zatim skrivenom stazom do Savine isposnice u litici kanjona.

- Uprkos teškoj dostupnosti, ljudi ovu veliku isposnicu neprestano obilaze jer je okružuju legende o čudima - kaže Petrić. - Pošto je ranije dolazilo do nesreća, sada turistička organizacija za hodočasnike organizuje pratnju planinara-vodiča po strmim i uskim stazama. Njih su pravili srpski kaluđeri koji su očigledno odlično poznavali planinarske penjačke tehnike.

Monasi su u isposnicama na nekoliko nivoa pećine izgradili velike drvene konstrukcije na kojima je bila organizovana velika prevodilačka i prepisivačka kolonija. Potšto je u osmansko vreme bilo strogo zabranjeno pisanje i umnožavanje srpskih knjiga, oni su kroz vertikalne "dimnjake" u pećinskoj steni pomoću užadi i tankih merdevina napravili sistem za evakuaciju pomoću koga su spasavali rukopise, koji se danas nalaze u srpskim i svetskim arhivima i bibliotekama.

- Oni su po cenu života brinuli o prosveti i knjizi, što im je kao zavet ostavio Sveti Sava - kaže Petrić. - Danas 170.000 ljudi godišnje poseti Mileševu, a samo jedan odsto dođe da vidi čuda u njenoj okolini. Ali ko god je obišao ovaj sveti mileševski krug, nije se vratio isti.

VODA BEZGREŠNIH

KAMEN kraj rupe u dnu Savine isposnice je izglačan od tela bezbrojnih hodočasnika koji u taj otvor guraju ruku.

- Predanje kaže da grešni ljudi ne mogu da dohvate vodu, a da ispravni mogu. Oni koji ne veruju smatraju da to ima veze s količinom padavina, a verujući smatraju da ako dohvate vodu ona ima čudesna svojstva. Nikad se nisam podsmevao predanju, jer sam video ljude koji su se rugali i iz čista mira stradali - kaže Dragan Petrić.