Princ Vladimir Karađorđević: Od vozača autobusa do vlasnika marketinške agencije u Nemačkoj

ŽIVOT princa Vladimira Karađorđevića dovoljno je uzbudljiv da može biti pretočen u avanturistički film. Sin kraljevića Andreja Karađorđevića i unuk kralja Aleksandra dugo nije znao svoje porodično nasleđe. Otac ga je napustio dok je bio dete, pa je sa majkom, bratom Dimitrijem i sestrom Lavinijom živeo na rubu egzistencije. Da bi preživeo, princ je jedno vreme radio kao vozač autobusa. Tek pred smrt oca, saznao je istinu o srpskim korenima, srpskoj kulturi i tradiciji.

Najstariji sin princa Andreja i princeze Kire Melite od Leiningena, sa suprugom Brigitom danas živi u selu nadomak Bilefilda u Nemačkoj. Vlasnik je marketinške agencije, čije je sedište u Londonu. Na početku razgovora, za "Novosti", princ Vladimir lagano se vraća u detinjstvo.

- Živeli smo u Londonu, u predivnoj kući u blizini Kensington parka - seća se Karađorđević. - Roditelji su bili zaljubljeni i srećni. Kasnije smo se preselili u uspavani portugalski gradić Bire. Uspomene na ta vremena ostaće za mene najsrećniji trenuci iz detinjstva.

Princ Vladimir se ne seća kada je nastupila kriza između njegovih roditelja. Bio je isuviše mali. A onda je početkom sedamdesetih kraljević Andrej otišao u Ameriku i više se nije vratio. Vladimirovo srećno detinjstvo se završilo, a imao je samo deset godina.

- Majka se danonoćno borila da pronađe način da se prehranimo - uz uzdah kaže princ Vladimir. - Bili smo prinuđeni da napustimo Portugaliju i zatražimo socijalnu pomoć u Engleskoj. Porodica i prijatelji su nas napustili.

Princeza Kira Melita prodala je sve što je imala, čak i nakit koji je nasledila iz porodice Romanov. Zahvaljujući tome, živeli su dve godine. Princ Andrej im nije pomogao, nikad.

- Majka je bila heroj - priča Karađorđević. - Bez nje bismo bili mrtvi. Sa najviših visina, pala je na mesto očaja i siromaštva. Ali, ona je rođena kao princeza i umrla je kao princeza. Naučila nas je da bez obzira na to koliko stvari stoje loše, uvek postoji neko drugi ko je u goroj situaciji. Učila nas je i da je naša dužnost da pomognemo, ako možemo.

Bez obzira na kasnije događaje, Vladimir ističe da je retko ko doživeo očinsku ljubav kao on.

- Ni danas ne razumem zašto nas je otac iznenada ostavio. Bio je pun ljubavi. Kasnije sam shvatio da je bio pun i ožiljaka. Patio je zbog sudbine svog oca, svoje zemlje, brata - kralja Petra Drugog...

Unkuk kralja Aleksandra Prvog priznaje da je najteži udarac za njega bio brak njegovog oca i Milice Anđelković, poznatije kao Mici Lou. Nekadašnja lepotica iz Vrnjačke Banje bila je fatalna za dva brata - kralja Petra i princa Andreja. Princ Vladimir je, međutim, ne osuđuje.

- Postoji engleska izreka da je za tango potrebno dvoje - kaže bez ustručavanja. - Otac nas je napustio zbog Mici Lou, ali bilo je tu i drugih razloga. Dugo godina sam želeo da je mrzim, optuživao sam je za ono što se dogodilo mojoj majci, ali to nije inteligentno. Poznata mi je njena uloga koju je igrala sa kraljem Petrom i mojim ocem. Ali, Andrej nije bio budala koja će tek tako sve napustiti, jer ga je zavela neka žena. Mnogo drugih faktora je bilo uključeno - smrt njegovog brata, situacija sa princom Aleksandrom...

- Bio sam zbunjen - seća se. - Nisam razumeo ni mali deo od onoga što mi je rekao. Ali, uputio mi je na naše nasleđe o kome sam kasnije dosta saznao. Zahvalan sam mu za to.

- Znao sam da je moj deda stvorio prvu Jugoslaviju, posle Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tata je voleo svog oca, kralja Aleksandra, ali se uvek osećao kao Srbin, a ne Jugosloven. Bio je pravi srpski nacionalista.

Građanski rat devedesetih godina uticao je da i Vladimir spozna da je Srbin.

- To je valjada normalno. Kritikovali su me da ne mogu biti pravi Srbin, jer sam rođen u Engleskoj, a prvi put sam posetio Srbiju 1991. U pravu su, ali nisam napustio Srbiju. Tito je izbacio moju porodicu iz Jugoslavije i nisam mogao da dođem kao Karađorđević sve do 1991.

Kada se posle očeve smrti vratio u London, preduzeće za koje je radio izgubilo je licencu, a Vladimir posao. Nije želeo da uzme socijalnu pomoć, pa je sa prijateljima otvorio turističku agenciju "Da lepo pocrnite". Nisu mogli odmah da počnu da rade, pa je odlučio da vozi autobus. Uskoro je dobio dozvolu i za metro, pa je bio mašinovođa tri godine. Kasnije je zaradio dosta novca, kao jedan od vlasnika turističke agencije.

Tokom devedesetih Vladimir je često dolazio u otadžbinu.

- Trudio sam se da pomognem. Bez politike, jer bi me brzo optužili da podržavam određenu struju.

Kasnije mu se u humanitarnom radu pridružila supruga Brigita.

- Osnovali smo humanitarnu organizaciju "Majka i dete" koja i danas sakuplja pomoć za naše bolnice. Deca su prioritet.

Vladimir je želeo da se oženi sa Srpkinjom, a pojavila se Nemica Brigita.

- Između nas se rodila ljubav i nisam razmišljao da li je Nemica, Dankinja, Grkinja ili Srpkinja. Sada imam ženu koja voli Srbiju - narod, mentalitet, kulturu, istoriju i veru!