Obična ljubavna priča još čeka srećan kraj

SRELI su se, upoznali, postali prijatelji, zavoleli se. Sada žele da započnu život udvoje, osnuju porodicu. Ovaj proces, prirodan, naizgled jednostavan, u Srbiji nije lak ni "običnim" parovima. Pošto ih zovu drugačiji, osobe sa intelektualnim poteškoćama, smetnjama u razvoju ili invaliditetom, još teže ostvaruju ljubav i osamostaljivanje deluje nemoguće. Jelena Radeta (23) i Saša Dinčić (33) su takav par, rođeni sa manjim šansama od drugih, ali sposobni da vole i žele zajedničku budućnost.

U jednoj od onih porodica koje nazivaju "nefunkcionalne", već sa 14 godina, Saša je sa još trojicom braće završio na ulici. Otac je prodao stan, majka sa novcem otišla. Oboje alkoholičari. Više od pola života Saša je proveo kao beskućnik. Smucao se i noćio u napuštenim kućama, preživljavao radeći sve i svašta. Bio je pomoćnik na pijacama i to koristio da se prehrani odbačenim voćem i povrćem. Radio je i u automehaničarskoj radnji, a kasnije naučio da servisira televizore.

Jelena je, pak devojčica iz porodice pune ljubavi i topline, ali rođena sa velikim problemom. Ima tumor na mozgu, zbog kog loše vidi i ima učestale napade epilepsije. Jelena i Saša sreli su se u KEC-u, Kreativno edukativnom centru koji pomaže osobama sa intelektualnim poteškoćama.

- Bila je subota, 11 sati, gledao sam film u udruženju i čuo sam kako su se vrata jako zalupila - priseća se Saša.

- Ušla sam besna, jer su me ponovo ponižavali u autobusu, vređali jer ne ustajem sa sedišta, a imala sam jednu od svojih vrtoglavica - dodaje Jelena. - I onda sam ga videla. Zaljubila sam se u trenutku. Raspitivala sam se kod Margarete Kecman, predsednice Udruženja, za njega. Objasnila mi je da on već ima devojku.

Sve više vremena provodili su zajedno u Udruženju, prodavali časopis "Lice ulice", puno razgovarali.

- Sećam se da smo stajali pored štanda gde smo prodavali časopis i onda mi je prišla i gurnula me uza zid... čulo se "tup", ali nije mnogo bolelo i onda me poljubila - kroz smeh priča Saša. - Njeni roditelji su od početka bili protiv toga da budemo zajedno, jer sam stariji. A, mislim da je to i zbog njihovog straha da li ću je čuvati i brinuti o njoj. I jesam li sa svim tim što sam proživeo, dobar za njihovu ćerku.

U početku su Jelenini roditelji branili vezu, a dvoje zaljubljenih silno je patilo. Posle meseci i meseci, morali su to da prihvate. Njih dvoje se uglavnom viđaju u KEC-u, ali i na zajedničkom poslu u "Mekdonaldsu". Tamo su se najviše zbližili. A upravo je šansa da rade i makar nešto zarade, za ove mlade ljude najvažnija. Da se "probude" i da se osećaju snažnije i vrednije.

Svima koji nose beleg da su lošiji, sporiji, nesposobniji, manje vredni od ostalih, za koje Zakon o radu kaže da su poslovno nesposobni, KEC je, preko projekata omogućio da rade nekoliko sati nedeljno ili pronađu trajno zaposlenje.

- Taj posao mi mnogo znači - priseća se Jelena. - Završila sam specijalnu školu "Petar Leković" za knjigovesca i žarko želela da radim. Bilo šta. Zato mi je tih nekoliko dana nedeljno u "Meku", promenilo život. Imam razlog da izađem iz kuće, da odem među ljude. Međutim, moje zdravstveno stanje mi sve otežava. Živim u Borči i da bih došla do posla, moram da putujem i menjam prevoz. Nezgodno je po snegu i ledu, jer imam česte vrtoglavice i napade epilepsije. Prošle zime sam pala i polomila ruku. Od tada Saša uvek dolazi po mene i vraća me kući.

Vremenom su i Jelenini roditelji shvatili da Saša iskreno voli njihovu ćerku. Da ima ozbiljne namere, još im nije saopštio.

- Kako da je zaprosim, kada nemam gde da je dovedem - priča ovaj mladić. - Donedavno sam stanovao u zapuštenoj kući, a sada mi je Margareta pronašla sobu koju plaćam 5.000 dinara. Raspitivao sam se za socijalne stanove. Rekli su mi da moram da imam porodicu. Ne znam samo kako da je steknem. Znam da ću uvek da se izborim da zaradim za njih, ali u ovom momentu nemam Jeleni šta da ponudim. Ne mogu ni kartu za bioskop da kupim.

PROBLEM

- Otkad postojimo, a to je više od 10 godina, oko 160 mladih sa intelektualnim i mentalnim poteškoćama je prošlo kroz Centar - kaže Margareta Kecman, predsednica Centra. - Međutim, to je samo "kap", jer procenjuje se da oko 10 odsto poulacije, čak 350.000 ljudi u Srbiji, ima neki od invaliditeta. Najveći broj su upravo oni sa intelektualnim poteškoćama. Po zakonu, većina njih je poslovno nesposobna i ne mogu da samostalno odlučuju i stave potpis na bilo šta. Omogućiti takvim osobama da rade i zarade, što je naša misija već deceniju, njima mnogo znači i čini njihov život kvalitetnijim.