130 godina pruge Beograd - Niš i jubilej Glavne železničke stanice

BRZE pruge još nemamo, ali imamo jednu od najlepših i najstarijih zgrada Glavne železničke stanice, koja je otvorena baš na današnji dan pre tačno 130 godina. I vozova je sve manje, ali zato je mnogo putnika koji se nikad ne bi odrekli lagane i sentimentalne vožnje u nekom od vagona.

Od nekadašnjeg omiljenog prevoznog sredstva, u kojem su se mnogi prvi put zaljubili ili odljubili, našli prijatelje, pa čak i okumili, danas su ostale uglavnom lepe uspomene i želje. Ipak, mnogi i dalje u odnosu na „brže“ autobuse i avione biraju putovanje u vagonima.

- Svakog meseca vozom odlazim u rodnu Crnu Goru. Volim komfor koji mi vozovi pružaju. Mogu da spavam i da protegnem noge po hodniku. Sećam se, baš na ovom peronu na kojem sad stojim, raskinuo sam sa devojkom sa kojom sam bio četiri godine u vezi. Ušla je u voz za Mladenovac i čuo sam da je tamo osnovala porodicu.

Ne tako lepa sećanja sa beogradske Železničke stanice nosi sa sobom Marko, a uprkos tome, on je jedan od onih što se radije odlučuju za vagon umesto autobusa i koji se iznova vraća na iste perone.

- Nema više onoliko putnika kako je bilo pre - kaže šalterska radnica na Glavnoj železničkoj stanici. - Ne može se reći da sada ništa ne valja, ali činjenica je da smo svojevremeno imali sa obe strane hola šaltere za unutrašnji i međunarodni saobraćaj, a danas rade samo tri.

Uprkos poteškoćama sa kojima se suočavaju, ove godine, „Železnice Srbije“ obeležavaju jubilej - 130 godina od otvaranja pruge Beograd-Niš i Železničke stanice Beograd.

- Pruga je otvorena 23. avgusta 1884. godine po starom kalendaru, ali prema novom, koji je Srbija prihvatila 1919. godine, datum je 4. septembar, što je ispravnije - objašnjava Tomislav Nikodijević, iz Železničkog muzeja. - O pruzi se razmišljalo još u vreme kada je Srbija bila vazalna kneževina. Knez Miloš smatrao je da prugom treba da se spoji Kragujevac sa istočnom Srbijom, jer se verovalo da postoje rudnici soli.

Pravljeni su planovi, pozivani inženjeri koji su istraživali rude, kao i stručnjaci za saobraćaj. U međuvremenu, železnica je uveliko presecala Evropu. Brzine koje su vozovi postizali bile su preko 50 kilometara na sat.

Tek 1881. počeli su radovi, ali čekalo se svečano obeležavanje. Na mestu današnjeg mosta Gazela napravljena je kapelica gde je kralj Milan zakopao srebrni budak u zemlju. To je simbolizovalo početak izgradnje prve srpske železnice.

- Vozovi su se kretali od 25 do 40 kilometara na čas - kaže Nikodijević. - Lokomotive su mogle i brže, ali bezbednost je nalagala tako, naročito na delu do Smederevske Palanke gde ima dosta klizišta. Putničkim vozom od Beograda do Niša bilo je potrebno osam sati i 15 minuta. To je bila fantastična brzina, budući da je ljudima sa konjskom zapregom bilo potrebno četiri dana za isti put.

Prema rečima Nikodijevića, ljudi su u to vreme slabo koristili voz, jer je cena karte bila visoka. Voz je bio privilegija bogatih. Za kartu od Beograda do Niša bilo je potrebno prodati jedan džak kukuruza ili 15 pilića. Kako su godine prolazile, broj putnika je stalno rastao, budući da su cene formirane prema njihovim potrebama. Već 1885. uveden je „Orijent ekspres“, a 1888. srpska pruga bila je spojena sa bugarskom. Voz postaje masovno prevozno sredstvo u periodu između dva svetska rata, a „zlatno doba“ železnice moglo bi da bude period od sredine 19. do druge polovine 20. veka.

- U Srbiji je najviše pomaka urađeno sedamdesetih godina kada je došlo do modernizacije. Bilo je mnogo investicija koje je pomagala Međunarodna banka davajući kredite. Ljudi svih statusa su se vozili. Od seljaka koji su svoju robu nosili na pijacu u korpama, do sudija, studenata i pesnika. Vozom se išlo do Rovinja, Splita, Zadra... Nije bilo moguće ući ako niste zakazali barem mesec dana ranije - sa setom se priseća Nikodijević.

KULTURNO DOBRO

UPOREDO s realizacijom železničke pruge Beograd - Niš mislilo se i na izgradnju glavne železničke stanice. Kao lokacija odabrana je Bara Venecija, tada pusto, močvarno i neizgrađeno zemljište. Godine 1881. počelo je nasipanje bare i priprema zemljišta. Predviđeno je da stanično zdanje dobije monumentalnan izgled koji odgovara dostojanstvu prestonice, dok je ostale stanične zgrade trebalo sagraditi u prostom i dopadljivom stilu, bez luksuza. Zgrada je 1983. godine utvrđena za kulturno dobro od velikog značaja.