Dve sestre - celo sestrinstvo

MANASTIR Mala Remeta samuje na zapadnim obroncima Fruške gore, ušuškan u dolini između dva brda, okružen šumom i manastirskim šljivikom. A, u manastirskom dvorištu samuju i igumanija Rafaila, koja je napunila 45 godina boravka u ovoj svetinji i jedina monahinja - Efrosinija, koja tu boravi petu godinu. Mala Remeta je ženski manastir sa najmanjim brojem sestrinstva na Fruškoj gori.

Kada je pre skoro pet decenija došla u Malu Remetu, Rafaila je zatekla samo ruševine. Kaže da je to bilo teško vreme gladi, siromaštva, ali i velike odbojnosti vlasti prema crkvi i manastirima.

- Bio je zapaljen konak, spavala sam gotovo pod vedrim nebom, a da bi se prehranile ja i još jedna monahinja, koja je tada bila ovde, išle smo u nadnicu kod seljaka i u seljačku radnu zadrugu da zaradimo za hranu i da nešto para uložimo u opravku konaka - priča Rafaila koja je ušla u osmu deceniju života. - Brale smo lipov cvet, sušile ga i prodavale. Od šljivika manastirskog je bila bolja zarada, pekle smo rakiju i prodavale, a onda taj novac ulagale u opravku i sređivanje ove svetinje.

Rafaila je poreklom iz sela Pljeva kod Šipova, zamonašila se sa 19 godina. Posle smrti oca i njena majka je došla u Malu Remetu, gde se zamonašila i kasnije umrla.

- Dugo godina sam bila sama, a onda je pre pet godina došla sestra Efrosinija, i nas dve održavamo manastirski kompleks koji se prostire na četiri jutra zemljišta. Mene godine gaze, nemam više snage kao pre, a ceo teret pao je na nju - sa setom govori igumanija.

Kiše udarile, pa trava pokušava da zauzme manastir, monahinja sve kosi trimerom. Nemaju ko da im pomogne.

- Mati je stara, ne može da radi naporne poslove - govori Efrosinija, koja na rukama ima žuljeve od rada.

Oko manastirske crkve i konaka uvek ima zasađenog cveća, sve je uređeno i pod konac doterano. Oni koji dođu ne mogu da poveruju da to sve održavaju samo dve žene. Nedeljom ovde nema bogosluženja, pa one odlaze na liturgije u manastir Jazak.

- Retko ko svraća u Malu Remetu, našeg manastira dugo nije bilo ni na karti. Kada bi nam asfaltirali put iza manastira u dužini od kilometar i po, nas bi spojili sa ostalim manastirima i onda nas turističe ekskurzije ne bi obilazile. Ovako smo skrajnuti s puta - priča Rafaila dok polako korača manastirskim dvorištem uz pomoć štapa.

Kaže da im je savetovano da pređu u drugi manastir, da ne budu same, da se ne muče toliko. Ali, obe vele da su htele da budu monahinje i da se nisu pokajale. Da ostaju u Maloj Remeti, s verom u Boga i u bolje sutra.