Karađorđev zavičaj prekrio zaborav

PORANIO, pre sunca, Aleksandar Popović, ovdašnji profesor geografije. Penzioner. Dohvatio brezovu metlu da počisti plato, prilaze vajatima i kačarama. Da ih otključa i provetri. Skine paučinu sa razboja, mlinova, bačvi... Otrese prašinu sa vezenih košulja, peškira i ćilima. Umije likove ustanika, na starim fotografijama...

Čekao je, Popović, ekskurziju iz Vojvodine. Pun autobus ljudi pošao je iz Novog Sada, pre zore. Zastao je u manastiru Koporin, na bogosluženju. A odatle će, dovde, pa u Topolu i Orašac.

- Spala knjiga na nekoliko slova - kaže nam Popović. - Malo ko, danas, želi da se prihvati posla da se ovo mesto naše srpske slave održi, dostojno slavnog Karađorđa Petrovića.

Viševac, voždovo rodno mesto, uz put Topola - Rača Kragujevačka. Više je nego zapušteno. Koliko je puta čuvar sećanja, profesor Popović, čuo ove reči: „Možda vožda i nismo zaslužili, kakvi smo“.

- Viševac deli sudbinu mnogobrojnih mesta i belega naše ustaničke Srbije - govori profesor. - Meni je, lično, stalo da se ne zaboravi. Zato sam se prihvatio nezahvalne dužnosti. Nezahvalne, jer se svaki put, kad neko ovde dođe, zastidim. Za sve i svakoga.

I mi se pitamo... Obećali smo, tada, profesoru Aleksandru Popoviću da ćemo detaljno - u vizitu Viševcu. I došli smo.

Bio je to dan, kada se nebo spojilo sa zemljom. Kiša i sivilo neprirodno u prirodi Šumadije za ovo doba godine.

Ni ptice u viševekovnim borovima s kojih je vetar oborio tek upletena gnezda. Ni profesora, s kojim smo dogovorili susret u danu iznenadnog nevremena.

Pojavilo se lepo lice prodavačice u lokalnoj trgovini, u centru Viševca. Profesor joj je ostavio poruku za novinare- u Rači je iznenadna sahrana, morao je tamo.

- Ko, osim njega, još ima ključ od Karađorđevog kompleksa - pitamo u centru Viševca.

- Niko! On se, sam, mučenik, već više godina o tome stara - stiže odgovor profesorovog komšije dopunjen sa nekoliko reči: „A možda bi ključ mogao da ima predsednik mesne zajednice...“

Vladetu Prokića zatičemo za ručkom.

Ne, nemam ključ, ali ću rado s vama - kaže nam. - Dobro je da je neko došao. Smatram, da pripomogne. Važno je da se o problemu Viševca što dalje sazna - govori Prokić.

I, sledi priča na platou ispred spomenika Voždu, u Viševcu njegovom rodnom selu, ključnom mestu srpske bune „za svakog opasne, ali je ona vazda u temelju Srbije“.

Brdo Gradište - mesto rođenja Karađorđa

Bronzani Karađorđe izvio se kraj puta, ovo je delo akademskog vajara Stanimira Pavlovića. Vožd podigao desnu ruku, gore, prema brdu Gradištu gde je, u kolibi, rođen 16. novembra 1752. godine. Levom pritegao puščanu cev. Odlučan, snažan, kubura za pojasom. Biće da je takav bio one, 1804. godine, kada je digao ustanak i udario temelje modernoj srpskoj državi.

Prokić nam priča:

- Ovaj spomen kompleks u Viševcu postavljen je uoči obeležavanja dva veka od Prvog srpskog ustanka. Znači, 2004. Naredne, ovaj prostor ustupljen je Eparhiji šumadijskoj na staranje.

- Zašto - pitamo.

Priča je sasvim u saglasju sa nepogodom. Pogled zamrznut na ogradi koja trune. Na krovovima koji prokišnjavaju. Na korovu koji sam profesor Popović ne može da počisti. Da počisti... U svakom smislu ove poruke. Gde su, ovdašnji, mladi ljudi. Gde su deca?

- Zaista, i Viševac deli sudbinu, ne samo Šumadije, već cele Srbije - odgovara predsednik mesne zajednice.

- Svi odoše. I malo koga briga šta je to bilo, upravo ovde, pre više od dva veka.

ZASUKALI RUKAVE I KRENULI

U OČEKIVANjU bilo kakvog odgovora iz Eparhije šumadijske, koja je kompleks Karađorđev u Viševcu dobila na staranje, u mesnoj zajednici su zasukali rukave. Osvetljen je plato, manastirska porta, a počeće i oplemenjivanje cvećem i drugim sadnicama.

- Pokrenuli smo se, moramo - kaže Vladeta Prokić. - A pokrenućemo i ovo malo mladosti što je ostalo. Moramo.