Jugoslovenska golgota srpskih dobrovoljaca

PRIČA o ratnim dobrovoljcima oslobodilačkih ratova Srbije s početka prošlog veka herojska je, ali i tragična. Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918, koje danas okuplja potomke i poštovaoce ovih junaka, nastavljač je tradicije Saveza ratnih dobrovoljaca 1912-1918 Kraljevine Jugoslavije, koji je zabranjen posle Drugog svetskog rata. Bez suda, rešenje o zabrani potpisao je u februaru 1947. ministar unutrašnjih poslova FNRJ Aleksandar Ranković.

- Savez ratnih dobrovoljaca komunističke vlasti okvalifikovale su kao „profašistički“ i „nenarodni“ i konfiskovale mu celokupnu imovinu. Tada je netragom nestala arhiva o 43.136 ratnih dobrovoljaca, kao i ratne zastave dobrovoljačkih jedinica, što je bila posebna uvreda - kaže mr Mihailo Jovanović, potpredsednik Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918.

On naglašava da su komunisti Savez dobrovoljaca Kraljevine Jugoslavije žigosale kao „profašistički“ i zabranile ga iako su nemački okupatori 1941. zabranili rad organizaciji starih ratnika, označivši je kao antinemačku i i antinacističku.

Stari dobrovoljci iz Velikog rata, žigosani kao izdajnici, povlačili su se u sebe i ćutali da ne bi porodici navukli još veću bedu na vrat. Karađorđeve zvezde i beli orlovi su bačeni u prašinu i pokrio ih je zaborav.

- U nekim selima u Vojvodini, koja su izgradili i kolonizovali dobrovoljci, postoje spomenici i drugi tragovi o tim junacima, ali njihovi potomci malo znaju o njima. To je učinak pogubne politike nipodaštavanja dobrovoljaca, koja ni danas nije nestala - kaže dr Vidoje Golubović, predsednik Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918.

Udruženje dobrovoljaca 1912-1918 pod novim imenom obnovili su 1969. bivši dobrovoljac akademik Radivoj Kašanin i nekolicina preživalih ratnika, koji su pokušali da izbore deo nepravedno ukinutih socijalnih i imovinskih prava za svoje saborce. U današnjem Udruženju kažu da se od tada gotovo ništa nije promenilo i da naslednici dobrovoljaca imaju velike muke s restitucijom poseda koji su posle Velikog rata dodeljivane njihovim precima.

- Zato udruženje pokreće postupak rehabilitacije starog Saveza dobrovoljaca Kraljevine Jugoslavije, koji je protivpravno zabranjen, odlukom ideološke policije, a ne suda. Mi pomažemo svim potomcima koji traže restituciju zemlje koju su dobrovoljci dobili za zasluge u ratu, a Brozove vlasti su im je otele. Iako je Ustavni sud još 1992. odlučio da je nezakonito komunističko poništavanje agrarne reforme kojima su srpski dobrovoljci ostali bez zemlje, ta nepravda do danas nije ispravljena - kaže Jovanović.

On podseća da su gubici srpske vojske u odbrani Srbije 1914-1915 bili ogromni, naročito kod dobrovoljačkih jedinica kojima je izginulo 80 odsto ljudstva. Zato srpska vlada na Krfu šalje delegacije u Ameriku i Kanadu da animiraju dobrovoljce.

- Odziv Srba je bio veliki, ljudi su ostavljali miran život i blagostanje i dolazili da se bore, često sami plaćajući brodsku kartu do Soluna. Vlada je 1916. donela odluku da se posle rata dobrovoljcima iz Amerike dodeli zemlja, 8 hektara za borce angažovane direktno u okršajima, a neborcima u sanitetskim i logističkim jedinicama po 5 hektara. Ta odluka se 1917. proširuje i na dobrovoljce koji su došli iz Rusije, za borce 5 hektara, a za neborce 3 hektara, s pravom nasleđivanja - kaže Jovanović.

U to vreme u ruskim zarobljeničkim logorima bilo je mnogo Srba koji su se sami predali ili su bili zarobljeni kao austrougarski vojnici. General Mihailo Živković Gvozdeni, komandant Odbrane Beograda, upućen je da ih pozove u srpsku vojsku i ubrzo je u Odesi nastala Prva Srpska dobrovoljačka divizija. Njene prve bitke bile su na ruskom frontu, u Dobrudži. Dobrovoljačke divizije koje su iz Rusije došle na Solunski front, prema dokumentima Đeneralštaba Vojske Kraljevine Srbije, imale su oko 40.000 vojnika. Ove jedinice su iz političkih razloga nazvane jugoslovenske, iako je u njima bilo 97,7 odsto Srba.

Kad se rat završio nova država, kraljevina SHS, brzo je zaboravila dobrovoljce i obećanja o invalidninama, brizi o porodicama poginulih i obogaljenih, ali i o dodeli zemlje. Srbija, koja je najteže stradala u ratu, bila je preplavljena obogaljenim ratnicima pretvorenim u prosjake i očajnike.

- Posle rata dobrovoljci su organizovali udruženja, starajući se koliko su mogli o porodicama poginulih saboraca, invalidima i njihovim porodicama. Država nije ni brzo ni efikasno rešavala njihov status - kaže Jovanović.

Jedan od razloga nepoštovanja obećanja bio je što su u vrh vojske i države došli bivši austrougarski kadrovi koji su iz dna duše mrzeli dobrovoljce. Birokratskim zamkama ratnici i njihove porodice sprečavani su da ostvare prava, a razočarani dobrovoljci su upozoravali da plodove njihove borbe ubiraju ljudi koji su na osnovu izjave dva svedoka dobijali status ratnika, iako bojište nisu ni videli.

Samo je deo ratnika naseljen iz vojno-strateških razloga na državnoj zemlji na jugu ili imanjima otkupljenim od autrougarskih veleposednika u Vojvodini.

Ogromne teškoće pratile su dobrovoljce duže od decenije, naročito u interegnumu vlasti, kad je sve bilo kao u Autrougarskoj. Jugoslovenska skupština je tek 1928. izglasala novi Zakon o dobrovoljcima koji je definisao da dodeljivanje zemlje nije socijalna kategorija već da na nju imaju pravo svi dobrovoljci i njihovi naslednici.

Ovim zakonom je, međutim, poništen i status svim dotada registrovanim dobrovoljcima i njihovim naslednicima. Oni su ponovo morali da konkurišu za uverenja u Ministarstvu vojske i mornarice, a mnogo invalida, udovica i siročića na taj način je ostalo uskraćeno za svoja prava.

- Do decembra 1938. dobrovoljačko pravo priznato je za 32.576 boraca i 4.400 neboraca, ali do tog vremena pripadajuću zemlju dobilo je 19.200 dobrovoljaca u severnim krajevima i oko 2.000 u južnim krajevima, ukupno manje do 22.000. - otkriva saopštenje Saveza dobrovoljaca iz 1938. godine.

U njemu se podseća da je kralj Aleksandar nekoliko meseci pred smrt naredio da se deo zemlje dobijen isušivanjem Pančevačkog rita odvoji za dobrovoljce, a da je Ministarski savet odredio da to bude 28.000 jutara. S ispunjavanjem tog obećanja se nesprestano odugovlačilo, a u međuvremenu se dobrovoljačka zemlja delila u arendu drugima.

Zakonskom uredbom iz 1939. o konačnom rešenju dobrovoljačkog pitanja zemlja u Pančevačkom ritu dodeljena je dobrovoljcima kao suposednicima, jer još nije bila isparcelisana. Onima koji više nisu imali strpljenja da čekaju zemlju ponuđene su državne obveznice, naplative u sledećih 70 godina.

Ovo pitanje nije rešeno ni do izbijanja rata 1941. kad počinje progon dobrovoljaca sa svih okupiranih teritorija, Kosova i Metohije, Makedonije, Bačke i Baranje, a naročito u NDH. Već 18. aprila 1941. Nezavisna Država Hrvatska objavljuje „Zakonsku odredbu o nekretninama po kojoj se dobrovoljcima oduzima zemlja“.