Čudesne priče iz Nepričave: 30 godina od snimanja najbolje dečje serije

„PITATE li svoje roditelje ko med pravi, gde se žito melje? Da li vam je neko dosad reko gde hleb raste, gde izvire mleko? Sve što vidiš, i voda i trava, sve je ovo selo Nepričava, bele kuće i beli oblaci, sve su ovo pravi Nepričavci. Nepričava nije selo glavno, al’ je lepo, prosto nepričavno. Tu se ljudi zdravo mnogo zdrave i pričaju priče iz - Nepričave!“

Ovom pesmom Dobrice Erića, koju su komponovali braća Vranešević, a izvela njihova „Laboratorija zvuka“, počinje svaka epizoda „Priča iz Nepričave“, jedne od najboljih dečjih serija ikada snimljenih na prostorima nekadašnje Jugoslavije.

Iako je nastala pre tri decenije, seriju koju RTS upravo reprizira, sa oduševljenjem gledaju i današnji klinci kompjuterskog doba i doba video-igrica i interneta, a stariji se podsećaju vremena kada su bili deca...

Scenarista i reditelj, sada počivši Aleksandar Antić, osmislio je seriju u kojoj raspričani, oštroumni i vispreni seljak koga je glumio Zoran Radmilović i mlada učiteljica Milena Dravić gledaoce vode kroz Nepričavu kod Lajkovca, upoznajući ih sa danas gotovo zaboravljenim životom na selu, tesno vezanim sa prirodom.

U svakoj epizodi saznaje se ponešto o seoskom životu i radovima na njivi - šta je motika, od čega se sastoji bunar, čemu služi fenjer, predstavljaju se instrumenti - harmonika, gusle, violina, drombulje...

- Neverovatno je koliko gledalaca danas prati reprizu „Priča iz Nepričave“, iako je od njenog prvog emitovanja prošlo 30 godina - kaže za „Novosti“ jedna od najvećih naših glumica Milena Dravić.

- Na ulici mi svakodnevno prilaze ljudi, ali i deca, oduševljeni serijom. Šteta je, međutim, što mnoge generacije u detinjstvu nisu imale priliku da uživaju u „Pričama iz Nepričave“ i da, gledajući ovu seriju, mnogo toga nauče.

Oni koji su odlučili da je na RTS repriziraju načinili su izvanredan potez, jer su pružili priliku današnjim gledaocima da vide kako su se nekad pravile vrhunske serije za decu.

U Nepričavi se i danas živo sećaju vremena kada je pune dve godine u njihovom selu snimana serija. Sa glavnim glumcima, naročito Zoranom Radmilovićem, seljani su se bili toliko saživeli da su ga doživljavali kao - rod rođeni. Milena i Zoran postali su jednostavno - Nepričavci.

- Imao sam desetak godina, učestvovao u nekoliko scena, ali nikad neću zaboraviti to vreme kad smo se družili sa glumcima koje smo viđali samo preko televizije. Danas moja deca gledaju reprizu serije - kaže Miroslav Jovanović iz Nepričave.

- Sećam se, kao danas: Radmilović je voleo da porani pre svih, pa sa mojim dedom sedne u debeli hlad lipe u dvorištu, baba im skuva kafu, donese satljik rakije. Ako naiđe reditelj Aca Antić, a Zoran ne uspe da sakrije čokanj, zna se da tog dana nema ništa od snimanja.

Objašnjavao je, iz epizode u epizodu, nadahnuto Zoran Radmilović koji su delovi vodeničkog kola, ili bunara, kako se klepa sekira, otkiva kosa... Milena Dravić, kao učiteljica, postavljala je deci razne pitalice, zagonetke, govorila kako treba da se ponašaju u raznim situacijama...

- Za mene je učešće u „Pričama iz Nepričave“ bio izvanredan zadatak, jer sam radila sa velikanom i genijem glume, nažalost pokojnim, kolegom Zoranom Radmilovićem - kaže Milena Dravić.

- Zoran se toliko bio uživeo u ulogu da se u odelu seljaka, nakrivivši šešir, po celi dan družio sa Nepričavcima, odlazio na pijacu...

Doduše, još ranije glumili smo zajedno u megaseriji „Ceo život za godinu dana“ vrsnog Ace Popovića, koja je nažalost zagubljena, a pre toga smo radili čuvenu pozorišnu predstavu „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ Mucija Draškića.
Da smo dobro sarađivali, vidi se u svakoj epizodi iz Nepričave. Danas u Nepričavi više nema nijedne stare kuće u kojoj su snimani kadrovi serije. Posečena je i stoletna lipa, pod kojom je učiteljica u svakoj epizodi sedela sa đacima. Osnovci iz Nepričave, Bajevca i Stepanja, koji su sa članovima Dečjeg dramskog studija TV Beograd učestvovali u seriji, kad su stasali - napustili su rodna sela.
- Odabrali su grupu boljih učenika iz škole u Bajevcu - seća se Zoran Stefanović iz Stepanja.

- Toliko smo sve ozbiljno shvatili, da smo, kažu, čak bolje glumili od dece iz Dramskog studija. Bili smo odgovorniji, disciplinovaniji...

Sem po legendarnoj seriji, Nepričava se od pre nekoliko godina pročula i kao trenutno najveće gradilište budućeg Koridora 11, auto-puta Beograd - južni Jadran. U ovom selu, zapravo, započela je gradnja saobraćajnice, tu će se nalaziti jedna od najvećih petlji koja će Ibarsku magistralu, Lazarevac i Valjevo, spajati sa Koridorom 11.

Učinim tako, a posle sat-dva Zoki, u jednoj sceni, umesto naviljak, stalno je izgovarao navilak.

Režiser Aca Antić, koji nam je bio komšija, imao vikendicu u Nepričavi, samo me pogleda i kaže: „Tomo, mora da si mu dao rakije.“ Ali se zato pamte mudrosti koje je Zoran, u „Pričama iz Nepričave“, deklamovao kroz vrhunski tekst Aleksandra Antića.

Svaka epizoda završavala se pesmom koju su izvodili braća Vranešević i „Laboratorija zvuka“.

Uz odjavnu špicu pevali su: „I brežuljci i nebesa plava, bela stada ko beli oblaci, to je bilo selo Nepričava, to su bili slavni Nepričavci. Hvala plugu, gunju i opanku, što još drže taj svet iskričavi, doviđenja na nekom proplanku, u čudesnom selu - Nepričavi. Dok cvetaju makovi rumeni, plešće život razne smicalice, sad bar znamo da su i čuveni Nepričavci divne pričalice...