Komunisti ucenjivali pisca „Srpske trilogije“ i Mir Jam

„SRPSKA trilogija“, odiseja ratnika-seljaka u Velikom ratu, koju je zapisao Stevan Jakovljević, i sentimentalni romani njegove sestre Milice, poznatije kao Mir Jam, deo su opšte kulture u Srbiji već 80 godina.

Stariji Beograđani još se sećaju novembra 1962. godine, kada je uz velike počasti sahranjen akademik Jakovljević, pisac prvog srpskog bestselera. Niko se ne seća sahrane njegove starije sestre Milice, jedne od prvih žena novinara u Srbiji i omiljene spisateljice na čijim su knjigama odrastale generacije devojaka. Mir Jam je, usamljena i prokazana od komunističkog režima, umrla u decembru 1952. godine.

Milica je tokom okupacije odbila da dobro plaćen posao radi u Nedićevim okupacionim novinama da ne bi okaljala svoj i obraz brata Stevana, majora kraljevske vojske u zarobljeništvu. Posle rata za nju nije bilo posla ni penzije, dok se Stevan munjevito peo na lestvici društvenog uspeha.

Zvanične biografije navode neverovatan podatak da je bolesni i iznureni Jakovljević samo pet dana posle dolaska iz zarobljeničkog logora u aprilu 1945. postao predsednik komisije za obnovu Beogradskog univerziteta, a ubrzo i njegov prvi rektor, a istovremeno je ušao u novu vlast kao član prezidijuma ispred Narodnog fronta. Dva puta je biran za poslanika u Veću građana Jugoslavije. Međutim, prvi intervju njegove kćeri Gordane otkrio je pukotine na lakiranoj posleratnoj biografiji pisca „Srpske trilogije“ i sumnju da je Brozov režim bezobzirno koristio njegov autoritet da bi zavladao antikomunističkom Srbijom.

- Stan je opštinski, ja od tate ništa nisam nasledila. Pravo da kažem, i ne treba mi. Moje najveće nasleđe su uspomene koje mi je ostavio - otkrila je 1986. Gordana Jakovljević novinaru koji ju je intervjuisao u Stevanovom predratnom stanu.

Pokazalo se da je slavnom piscu i naučniku, kao i ostalim „buržujima“, konfiskovana imovina!

- Kad je štampana „Srpska trilogija“, tata je, pred rat, kupio jedan plac na Dedinju, poviše „Zvezdinog“ stadiona. Možda je mislio tamo da sagradi kuću, ne znam, ali je onda došla okupacija i odveli su ga u zarobljeništvo. Posle oslobođenja, plac su nam oduzeli - navela je Gordana Jakovljević.

- Govorio je: „Po dve porodice stanuju u jednom stanu, a ja da se širim. Od sramote ne bih mogao da uđem u veći stan“ - sećala se Gordana Jakovljević reči svog oca koji je proslavio skromnog srpskog vojnika kao pravog pobednika Velikog rata.

Zbog simpatija prema pravim herojima, srpskim vojnicima seljacima, Jakovljević je pre Drugog svetskog rata trpeo oštre kritike salonskih generala. Posle rata ponovo je imao problema s generalima zbog knjige „Velika zabuna“ u kojoj je opisao slom jugoslovenske vojske u aprilskom ratu 1941. zbog izdaje pre svega hrvatskih oficira. Sudu ga je tužio general-major JNA Petar Tomac, koji se, iako imenom nije pomenut, prepoznao kao komandant štaba Vardarske divizije, defetista i izdajnik. Tomac je dezertirao i postao pukovnik u Pavelićevoj vojsci, a 1944. prešao je u partizane i postao načelnik „Obavještajnog odjela Glavnog štaba Hrvatske“.

Jakovljević se branio da je „Veliku zabunu“, kao i „Srpsku trilogiju“, pisao na osnovu izjava učesnika događaja, oficira s kojima je robovao u logorima Italije i Nemačke. Kasnije je Jakovljević priznao da su razočarani srpski oficiri (hrvatski i slovenački su odmah pušteni) prvo rado davali izjave o slomu vojske, a kasnije su hteli da mu uzmu svedočenja u strahu kako će ti iskazi biti upotrebljeni.

- Jedni su se opredeljivali za vladu u zemlji, drugi za emigrantsku u Londonu, a izvestan broj za narodnooslobodilački pokret u otadžbini. U početku je to bila pritajena borba, ali je vremenom uzimala sve oštriji zamah. Mnogi od kraljevskih oficira, koji su mi u prvom momentu ogorčenja davali podatke, sad su se pokajali i tražili priliku da mi oduzmu rukopis - javno je pričao Jakovljević.

Između redova je ostavio svedočanstvo da su rukopise o slomu Jugoslavije sačuvali upravo njegovi sapatnici, kraljevi oficiri, koji nisu hteli da se vrate u Brozovu Jugoslaviju.

Pisac se u Beograd porodici iz nemačkog logora vratio u aprilu praznih ruku, bolestan i iznemogao, pošto je prošao ispitivanje crvenoarmejske obaveštajne službe. Jakovljević, predratni salonski levičar koji je saosećajno pisao o progonima studenata komunista, sad se sudario s realnošću da su isti mladi aktivisti postali okrutna vlast koja besomučno hapsi i ne dopušta obnovu rada Beogradskog univerziteta. Pod komandom ministra kulture Mitre Mitrović (33), supruge Milovana Đilasa, Brozove desne ruke, univerzitet je temeljno „očišćen“ od najuglednijih profesora, Jakovljevićevih kolega.

Slavni pisac, predratni dopisni član Srpske kraljevske akademije i deo kruga Srpskog kulturnog kluba, molećivo je pisao nekadašnjoj komunističkoj aktivistkinji s Filozofskog fakulteta.

- Imajući u vidu da ste vi isuviše zauzeti i drugim vrlo važnim poslovima ja vam se ovim putem obraćam nudeći vam svoje usluge po svim pitanjima koja se tiču studentskog života. Ispoljava se neodoljiva žudnja naše omladine da Univerzitet što pre počne da radi. Ukazuju na analogiju u ostalim evropskim zemljama koje su isto tako stradale pa njihovi univerziteti već odavno rade - pisao je profesor Jakovljević drugarici ministarki Mitri.

Univerzitet je u jesen 1945. otvoren, a on je postavljen za prvog rektora. Na mala vrata polako je vratio na posao većinu profesora kojima su komunisti zabranili rad. Međutim, to je imalo svoju cenu. Jakovljević je u javnosti postao tribun Titovog režima koji nije smeo imenom da pomene „Srpsku trilogiju“.

- Nekada sam napisao jednu knjigu u kojoj sam predstavio onoga našeg malog čoveka koji je nesebično ginuo po raznim bojnim poljima, mnogo puta nepotrebno, greškom visokih štabova - govorio je Jakovljević na mitingu Narodnog fronta 1945. godine.

Uprkos izrazima lojalnosti, uključujući pisanje panegirika Titu u ženskim novinama Mitre Mitrović, Stevan Jakovljević nije mogao da spase svoju sestru Milicu. Legendarna Mir Jam, iskusni novinar i publicista, 1945. uzaludno je pokušavala da se zaposli - „revolucionarni pesnik“ Oskar Davičo potpisao joj je profesionalnu osudu.

- Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir Jam - grmeo je Davičo na sednici Saveza književnika Jugoslavije.

Molba za zaposlenje Mir Jam odmah je odbijena s obrazloženjem da je imala prekid u radu deset meseci, zbog čega je izgubila status novinara. Prećutano je da je „prekid“ nastupio jer je Milica odbila da radi u okupacionoj štampi.

Mir Jam je nestala iz javnosti, a robusne pripadnice AFŽ šamarale su devojčice koje bi videle s njenom knjigom. Otišla je 1951. u Udruženje novinara s molbom da joj daju potvrdu o dugogodišnjem radu kako bi dobila penziju. Tamo su joj rekli da prvo mora pred odgovarajućim komisijama da dokaže da tokom okupacije nije „okaljala nacionalnu čast“. Mir Jam je umrla 1952. sama i u bedi, jer nije dozvoljavala da o njenoj časti odlučuju komunisti.

- Vrlo bedno je živela posle rata, ali se nikad nije žalila. Tata je uvek bio tu da joj pomogne, a posle je uspeo da joj izradi neku penzijicu, ali ni ona nije bila dovoljna, jednog dana bila sam sama u stanu kad zvoni telefon: „Milica Jakovljević je umrla“, znate kako oni to tako javljaju. Kad je tata došao i ja mu rekla da je tetka umrla, prvi put sam videla da tati teku suze - ispričala je tek tri decenije kasnije Stevanova kći Gordana.

Ko su bili „oni“ koji grubo javljaju o smrti bližnjih nije objasnila.