Janko Tesla i Borko Boroš: Čist dimnjak duga ljubav

ONO što su Starski i Hač u svetu detektiva, Piksi i Dejo u fudbalu, to su Janko i Borko među odžačarima. Prvi se preziva Tesla drugi Boroš. Prvi se zaposlio u "Dimničarima" 1995. i drugi se zaposlio u "Dimničarima" 1995. godine. Prijatelji su pojeli kilo soli, Janko i Borko pojeli su tonu čađi.

Oni imaju oznaku D1. To znači da su prva liga, ljudi od najvišeg poverenja u Komunalnom preduzeću u Beogradu. Zarađuju 40.000 dinara mesečno. Mlađi od njih zarađuju 20.000. Tek da se zna ko je glavni. Svuda idu zajedno. Uvek u tamnoplavim kombinezonima. Nose štraser žicu. Okače je na rame i pravac krov. Nisu pesnici, ali o panorami Beograda mogli bi noćima da besede.

- U Beogradu ima 140.000 odžaka. Borko i ja smo ih videli sve - kaže Tesla.

- Svake godine sezona grejanja traje 100 dana. Svakog dana pet puta se penjemo na krov. Tako već 18 godina, moj prijatelju.

Deca na ulici im stalno pevaju "Odžačare, odžačare, crni care". Ljudi vole da ih vide. Uhvate se za dugme da oteraju loše sile i zamisle želju. Ima i onih koji vole da ih dodirnu, protrljaju dlan o njihovu kosu, četku, ili radno odelo. Jednom im je jedan tip dao pedeset evra, rekao im je: "Momci, danas mi treba mnogo sreće".

- Meni je policajac dao pet evra - prisetio se Borko.

Tek su se vratili sa krova zgrade u Deligradskoj 26. Garavi majstori otpušili su odžak lakše nego što su mislili i sada su zadovoljno ispijali jutarnju kafu u prizemlju ove zgrade.

- Ljudi ne razumeju da odžak mora da se čisti preventivno. Kada se zapuši onda je to mnogo veći problem. Pre nekog vremena otišli smo na poziv, i domaćin nas dočekuje rečima: "Znate li vi kakav je to dimnjak bio! Kao sat je radio punih 30 godina. Gde baš da se sada pokvari" - smeje se Janko Tesla.

Komunalno preduzeće u kojem ovaj dvojac radi, sa 70 odžačara je najmasovnije u Evropi. Ali, kada ova generacija ode (Janko za dve godine ide u penziju) pitanje je ko će je naslediti. Novajlije dolaze i vrlo brzo odlaze, tako je već godinama.

- Nije lako biti odžačar. Iz odžaka u Mladenovcu smo jednom prilikom izneli sedam kolica grana. Čavke pravile gnezdo ali je stalno propadalo dole kroz odžak dok ga na kraju nisu napunile do vrha. Bilo je to dobro gnezdo. Čvrsto. Zato smo se pošteno namučili dok ga nismo sklonili. Leđa otpala - kaže ovaj dvojac.

- I brale, stalno smo na visini. Rizikujemo.

Svaki gradski krov kao da krije neku tajnu, neku posebnost. Šteta je samo što iznenađenja na koja nailaze ovi odžačari nikada nisu prijatna. Ne bi njih dvojica mogli da izbroje koliko su puta nailazili na crknute mačke, čavke, golubove...

- To su gadni prizori. Smrdi kao sam đavo - Borkovo lice se transformisalo u jednu veliku grimasu. - Postoje neke stvari na koje se čovek nikada ne može navići.

Njegov prijatelj je izgleda osetio potrebu da ga opravda.

- Moj Borko mnogo voli životinje - rekao je Janko i priču usmerio ka lepšim trenucima. - Sećam se da smo u jednom odžaku pronašli zlatni sat. Komšije su igrale šah, a jedan od njih je skinuo sat i stavio ga na sto. Na trenutak su ustali, i kada su se vratili nije ga bilo. Posvađali su se na mrtvo ime. Ovaj čiji je bio sat, optužio je ovog drugog da je lopov. Godinama nisu razgovarali, sve dok mi nismo otkrili da je ptica ukrala sat i stavila ga u odžak. Nama u čast ispekli su jagnje.

- Sećam se, to je bila baš dobra fora - nasmejao se Borko.

Ubrzo posle toga njih su dvojica, uigrani kao Paja i Jare, seli u crveni „golf“ i zaputili se do jednog krova na obodu grada.