Rodom Poljaci, ali srcem Srbi

ŽENE u Pocerini su krajem avgusta 1914. zanemele od užasa. Suze su im presahle dok su danima sahranjivale izginule vojnike, čija su tela pokrivala Cer, u zajedničke grobnice. Samo su 16-godišnjeg dobrovoljca Stanislava Sondermajera dodavale iz ruke u ruku od bojišta u Dobriću, gde je pao, do Bogosavaca, gde su ga sahranile u mali grob pod razgranatom lipom. Da ga majka nađe. Nisu znale da je njegova mati Stanislava, bolničarka dobrovoljac, umrla nekoliko dana ranije.

Hiljade ljudi je svakog avgusta, između dva svetska rata, hodočastilo na grobove Cera. Gimnazijalac Staša, dobrovoljac Drugog konjičkog puka, bio je simbol žrtve za otadžbinu. Posle 1945. tragedija porodice Sondermajer, poreklom iz Poljske, gurnuta je u tminu zaborava.

- Čim je proglašena mobilizacija 1912. svi Sondermajeri su obukli uniforme i nisu ih skinuli do 1918. godine - priča nam Zagorka Sondermajer, snaha Tadije Sondermajera, zaboravljenog ratnog heroja, prvog aero- -inženjera i osnivača srpskog civilnog vazduhoplovstva.

Pokazuje požutelu porodičnu fotografiju iz 1912. godine. Na njoj je pukovnik dr Roman Sondermajer, utemeljivač srpske vojne hirurgije i načelnik ratnog saniteta. Rodom Poljak, a svim srcem Srbin. Kraj njega su u uniformama sinovi, đaci-dobrovoljci Tadija i Vladimir. Supruga Stanislava, kći Jadviga i mali Stanislav nose oznake bolničara.

- Stanislava, od početka balkanskih ratova bolničarka dobrovoljac umrla je u avgustu 1914, nekoliko dana pre nego što je Stanislav poginuo kao najmlađi vojnik na Ceru. Roman, Tadija i Vladislav preživeli su golgotu albanskih planina i nastavili da se bore do kraja rata - seća se Zagorka Sondermajer.

Čim je proglašena mobilizacija 1914. gimnazijalac Staša prijavio se u vojsku, po ugledu na braću, ratnike ovenčane medaljama. Vest o majčinoj smrti stigla je dok je njegov eskadron grabio ka Ceru. Krio je suze i zahtevao da jaše u prvom redu. Njegov eskadron je 18. avgusta, prelomnog dana bitke, dobio naredbu da zaustavi prodor neprijatelja kod sela Dobrića. U divljem galopu konjanici su stigli do bojišta, sjahali i u streljačkom stroju jurnuli u bitku.

- Stanislav se nađe pored mene i pretrča me. Čuo sam mu glas i video kako u trku puca iz karabina. Nije dugo trajalo: posrnu i kleče. Prihvatih ga. U tom trenutku i mene pogodiše. U rukama mi je ležao mrtav naš mali junak - naveo je u raportu Stašin komandir voda, koji je i sam teško ranjen.

Ova potresna priča je i za potomke porodice Sondermajer posle Drugog svetskog rata dugo bila zabranjena. Čak i posle smrti Josipa Broza, vojnika „domobranske vražje divizije“, koja je počinila najstrašnije zločine u Mačvi i Pocerini u avgustu 1914.

- O prošlosti se ćutalo. Deda Tadijina odlikovanja, među kojima i Karađorđeva zvezda, Albanska spomenica, francuski Ratni krst i Legija časti skrivani su u sanduku. Zajedno sa fotografijama sa Solunskog fronta, snimcima dočeka pilota Tadije sa šajkačom koji je pre Lindberga izveo transkontinentalni let od Pariza do Bombaja i osnovao prvu srpsku avio-kompaniju „Aeroput“ - priča nam Zagorka Sondermajer.

Ćutanje heroja bilo je uslov opstanka za porodicu koja je Srbiji dala velikane i u ratovima i u miru. Samo je ponekad Milica Sondermajer, Tadijina supruga, otkrivala snahi tajne.

- Pričala je kako su „oslobodioci“ 1944. uhapsili deku Tadiju. Osudili su ga na smrt, a moja svekrva je otišla da moli za milost Ivana Ribara, salonskog komunistu, koji nije izbijao iz njihove kuće pre rata. Nije hteo ni da je primi - seća se Zagorka Sondermajer.

Uporna Milica je uspela da dođe do Aleksandra Rankovića.

- Proverio je ko su Sondermajeri. U vreme kad su sve žene postale drugarice, pozvao je Milicu i rekao: „Gospođo, ne brinite, Tadija neće biti streljan“. Posle godinu dana zatvora pustili su ga. Kad je došao kući rekao je: „Ovi su gori do Švaba“. Od tada, više nije progovorio ni reč o ratu i hapšenju. Prvi srpski aero-inženjer dobio je honorarni posao u građevinskom preduzeću „Polet“, a posle je zaposlen za stalno - seća se Zagorka Sondermajer.

Tadija Sondermajer, letački as Prvog svetskog rata, prvi vazduhoplovac koji je iz Evrope preleteo 14.800 kilometara do Indije obuku za vazduhoplovca prošao je 1916. na Krfu. Zvanje vojnog pilota dobio je 1917. a još ranije je započeo samostalne izviđačke letove. Jednom prilikom uspeo je da u beg natera nadmoćniju neprijateljsku letelicu za šta je dobio armijsku pohvalu od vojvode Stepe Stepanovića.

- U novembru 1917. razboleo se od malarije i upućen je na lečenje u Francusku. Čim je prezdravio odlazi u školu za vazduhoplovnu akrobatiku koju završava s najboljim uspehom. Zatim leti i bori se iznad Zapadnog fronta u čuvenim francuskim „rodama“ i postaje samostalni vođa lovačke patrole, što je bila posebno priznanje među asovima. Preživeo je i obaranje aviona u kome je gotovo izgoreo. Za podvige je dobio najviša francuska odlikovanja. O tome je ćutao, da porodica ne bi stradala - s uzdahom kaže Zagorka Sondermajer.

Tadija Sondermajer je 1912. napustio studije arhitekture u Nemačkoj i došao da se bori za otadžbinu. Školovanje je nastavio posle Prvog svetskog rata i postao prvi aeronautički inženjer u Srbiji. Utemeljio je Aeroklub i pokušavao da zainteresuje vlasti za osnivanje civilnog vazduhoplovstva. Dvorski oficiri, korumpirani političari i ratni profiteri, o kojima je pisao i Tadijin prijatelj Arčibald Rajs, nisu imali sluha za njegove vizije.

- Da bi sakupio akcionare za osnivanje vazduhoplovne kompanije on je 1927. izveo transkontinentalni let od Pariza do Bombaja. Pri povratku ga je na bežanijskom aerodromu dočekalo 40.000 Beograđana. Oni su kupovali deonice i tako je rođeno prva jugoslovenska aero-kompanija „Aeroput“ - priča Zagorka Sondermajer gledajući stare fotografije.

Nažalost, njih je ostalo veoma malo.

- Baka Milica je posle Tadijine smrti svu pisanu zaostavštinu, čak i njegova odlikovanja, dala Muzeju vazduhoplovstva. Neki istoričari išli su da čitaju tu građu i izvestili su me da od nje ništa nije ostalo - tužno zaključuje Zagorka Sondermajer.