Sveta gora nadomak Beograda

Hroničari su zabeležili da je duže od veka bio pust prostor od Kosmaja do Zabrežja kod Obrenovca, gde su 1690. zbegovi prešli Savu. Tek krajem 18. veka Kosmajci se vraćaju na ognjišta i obnavljaju koliko mogu i umeju despotove zadužbine.

Nažalost, do danas je Kosmajska sveta gora veoma malo istraživana, iako naučnici podsećaju da se nalazila na pravcu kojim je u 15. veku prema Rusiji, ali i prema Zapadu, tekla blistava sakralna kultura istočnog Rima. Istim putem su u potonjim vekovima išli bezbrojni srpski zbegovi, od stare Srbije preko Novog Brda, Prizrena, Peći, Ibarske doline Žiče, Rudnika, Kosmaja ka Beogradu.

- Veoma je važno da se podsetimo i istražimo to dramatično doba, koje veoma nalikuje našim danima. Srbija despota Stefana je, s jedne strane, na pragu imala turkokratiju, a s druge verolomni Zapad, koji je neprestano postavljao nove uslove u zamenu za pomoć, koja nikad nije stigla - kaže prof. dr Radomir Popović.

Ekipa „Novosti“ uputila se starim severnim putem kojim se i u srednjem veku išlo od Beograda ka Kosmaju, u potrazi za despotovom Svetom gorom. Za razliku od opisa putopisaca njegovog vremena, koji su govorili o Srbiji s brojnim i bogatim selima gde žive lepi i ponosni ljudi, današnja pitoma sela na putu ka Sopotu deluju napušteno. U njima je mnogo lepih ali pustih vikendica, a ni u domaćinski sređenim dvorištima nema belih pelena na žicama za veš, ni dece koja se igraju. Samo sedi domaćini i domaćice koji bez straha izlaze na asfalt, kojim retko prolaze vozila.

To je bila jedina znamenitost ovog kraja za koju je on čuo. Iznenadio se kad je saznao da je u današnjoj crkvenoj porti u jesen 1690. godine sa zbegom prenoćio i održao poslednju liturgiju u Srbiji patrijarh Arsenije Treći Čarnojević. Malo je poznato da se u hramu svetog Petra i Pavla u Nemenikućama Karađorđe sa knezovima pričestio 1806. pred bitku za oslobađanje Beograda.

Tek kad ih snađe neka velika nevolja ovdašnji vernici se sete starog manastira Kastaljan, posvećenog Svetom Đorđu, u šumi koja pripada ataru Nemenikuća. Oni tada prelaze oko tri kilometra od centra sela do drevnih temelja i u pocrnelo kamenje hrama svetog ratnika stavljaju ikonice i novčiće.

Šumskim putem do nekadašnjeg utvrđenog manastira - despotove letnje rezidencije - najčešće prolaze šumari, a ponekad planinari i arheolozi Gradskog zavoda za zaštitu spomenika. Ovi poslednji mogu samo da konstatuju da moćne zidine propadaju.

- Iako Kastaljan predstavlja spomenik izuzetnih vrednosti za proučavanje i saznanja o vremenu Srbije despota Stefana Lazarevića, a naročito za oblast Kosmaja, koja je u to vreme imala ulogu velikog verskog centra, sredstva za njegovo istraživanje i obnovu već decenijama ne mogu da se pronađu. A za to vreme voda i šumsko rastinje rade svoje i sve ozbiljnije ugrožavaju ovaj važan spomenik - razočarano konstatuje arheolog Zoran Simić, koga smo zatekli u obilasku zidina Kasteljana u skrovitoj šumskoj dolini.

Na sličnim mestima Kosmaja despot je podigao i mnoge druge naseobine za najučenije i najposvećenije monahe koji su život provodili u tihovanju i poslušanju, sledeći poruku apostola Luke: „Carstvo je Božije u vama“. Ovakvi predeli izuzetne lepote, daleko od ljudske vreve, gde su se podvizavali monasi, prepisivale i ukrašavale knjige, nazivani su svetim gorama. Od njih je danas malo ostalo.

- Zidine Kasteljana obilaze sveštenici na Đurđevdan i poneki hodočasnik. Postojala je ideja i u crkvi da se on obnovi, ali pokušaj je propao zbog nedostatka novca. Baš u to vreme, simbolično, presušio je i ovdašnji izvor koji se pominje i u srednjovekovnim opisima manastira. Nažalost, to nije usamljen slučaj, mnogo je neistraženih lokacija bogomolja Kosmajske svete gore, koje su zaboravljene čekajući bolja vremena za istraživanje - zaključuje Simić.

Narodno predanje kaže da ga je iznenada uhvatila groznica od koje se tresao, na mestu koje po tome dobi ime Tresije.

Uzaludno tražeći pomoć paževi javiše da „nema ni kuće“ na mestu današnjeg sela Nemenikuće. Pratnja ga uze opruženog u ruke i ubrza „korak“ sve dok iznemogli despot ne reče „Stoj!“... Ostadoše tako u narodu nazivi Tresije, Nemenikuće, Koraćica, Pružatovac, Stojnik.