Kruševac: Sivi dom pomaže posrnulim

KADA je još golobradi D. K. u petak ujutro prošao kroz ulaznu kapiju „sivog doma“ u Kruševcu, postao je njegov 200. stanovnik. Odveden je u prijemno odeljenje u kome će da provede trideset dana, dok se proveri njegovo zdravstveno i psihičko stanje i privikne na život „iza žice“. Potom će da služi kaznu od godinu i po sa merama prevaspitavanja.

- Vaspitno-popravni dom Kruševac nije kaznionica, a nije ni zatvor. Ovo je škola života u kojoj maloletni grešnici prolaze proces obrazovanja, prevaspitanja i pripreme za normalan život. Najčešće ulaze kao maloletnici, a izlaze kao punoletne osobe, koje treba da se odluče da li će biti ljudi ili ostati delinkventi - priča nam upravnik Milan Stanišić, dok obilazimo krug „sivog doma“.

Ustanova je zvanično osnovana 11. juna 1947. godine kada su i pristigli prvi štićenici. Zgrada u kojoj je smešten upravni deo izgrađena je neposredno pred rat kao Kazneni zavod. Bila je opasana visokim zidom, sa malim dvorištem za šetnju. Danas je to veliki park sa 35 objekata zatvorenog, otvorenog i poluotvorenog tipa za štićenike, kućom za devojke, upravnom zgradom, radionicom i školom.

Dom je smešten na kraju grada, pored puta koji od Kruševca vodi prema Kopaoniku. Kada je podignut oko njega nije bilo kuća, a danas je već uklopljen u gradsku celinu. Mlada A. N. iz Aranđelovca, koja ovde provodi dve godite zbog teških krađa, kaže da su je pre dolaska plašili da je u „sivom domu težak mrak i surova disciplina“.

- Zgrade jesu stare, ali su su unutra dobro opremljene. Nema golog betona, nema mraka, nema nasilja. Vaspitači i radnici obezbeđenja se prema nama odnose pre svega kao prema deci. Takav tretman imamo i kada izađemo u grad. Zato su, kako su mi pričali, mnogi „domci“ posle izlaska iz doma ostali da žive ovde kao Kruševljani - priča slobodno crnomanjasta A. N.

Iza njenih leđa mladići su okopavali baštu, krečili klupe, sakupljali pokošenu travu i uređivali krug. Poslednjeg radnog dana ove nedelje tekle su pripreme za proslavu 65 rođendana doma. Na svečanoj bini, koja je podignuta na sportskom terenu, hor i recitatori su uvežbavali svoje tačke. Zbog toga su fudbaleri iz kluba Mladost i karatisti imali voljno nekoliko dana.

- Kada sam se 1984. ovde zaposlio kao radnik obezbeđenja, bilo je 450 pitomaca i nekoliko opasnih grupa delinkvenata. Postojali su tada zemunski i beogradski klan, novopazarski, niški i kragujevački. Dešavalo se da masovno njih po 40 pobegnu iz doma - priča nam Zoran Tomić, radnik obezbeđenja.

Danas, kaže, rešetki i žice nema, a od 200 štićenika, retko ko beži, ali grupašenja ima. Zajedno su u grupama Beograđani, Nišlije, Leskovčani i Vranjanci. Oni najsnažniji i najstariji, zvani „mangaši“ su svet za sebe. Njih niko ne dira i oni miruju. Oni spretniji provuku neki gram marihuane u krug, ali se to brzo otkriva i uklanja.

Većina dece koja su prošla kroz dom bila su žrtve rasturenih porodica i nepažljivih roditelja, pa su ih vaspitači pažljivo uvodili u život.

- Nekada su „sivi dom“ zvali srednja škola za upis u kriminalce. Danas smo „dom za odrastanje“, dok nam ne daju neko drugo ime. Možda budemo „crveni dom“, jer nam je EU izgradila nove paviljone sa crvenim crepovima na krovu. Kada se za mesec dana preselimo u paviljon, pokušaćemo da od starih zgrada napravimo prvi centar za lečenje maloletnika od bolesti zavisnosti u Srbiji - otkrio nam je upravnik Milan Stanišić, dok nas je ispraćao na kapiji Vaspitno-popravnog doma Kruševac.