Ćirilicom potpisao i Tita

 VIŠE od pola veka života beogradski kaligraf Vladislav Stanković darovao je lepoti našeg, ćiriličnog pisma. Negovao ga je i oplemenjivao majstorskim potezima i posvećenosti koja se retko gde sreće.
U svom stanu na beogradskoj Zvezdari, pravom kaligrafskom ateljeu, u noćima dok je lampa do jutra budna ispisao je, mastilom i perom, računa, više stotina hiljada dokumenata. Za svoj rad nije tražio nadoknadu. Bio je zadovoljan koliko ga ko nagradi. Jedini uslov bio je samo ćirilica!
Njegov rukopis našao se na gramatama zahvalnosti za podizanje srpskih hramova u Srbiji, u jubilarnim diplomama povodom 140. godine Srpskog rečnog brodarstva, 1111 godina Singidunuma (današnjeg Beograda), na priznanjima i zahvalnicama starim ratnicima.
I sada ga traže sa svih strana da ispiše diplome, posvete, priznanja, ubeleži ukaze kraljeva i careva, drevne pravoslavne molitve. Prepiše na pergamentu najlepše pesme srpske poezije: Bojićevu “Plavu grobnicu”, Šantićevu “Ostajte ovde”, Rakićevu “Simonidu”.
- Ove lepe pesme najlepše su mi kad ih ispisujem ćirilicom - kaže nam Aleksandar Stanković. - Moj rad je moj mali doprinos negovanju ćirilice.
Saznali smo i da mu je uspelo ono što nikom nije. Ćirilicu je uveo čak i u Titov kabinet. Tu je po završetku kartografske škole, a zbog posebnog talenta u krasnopisanju, radio punih osam godina (od 1963. do 1971). Povereno mu je da u kabinetu maršala ispisuje priznanja, ordenje i zahvalnosti svetskim državnicima i komunističkim liderima. Ali i jugoslovenskim književnicima i drugim zaslužnim stvaraocima toga vremena, pa i neke oficirske ukaze o unapređenjima.
- Branku Ćopiću, nažalost, orden velike jugoslovenske zvezde, koji sam ispisao ćirilicom, nije uručen - priča Stanković. - Pretekla ga je Brankova smrt. Taj rukopis na pergamentu i danas čuvam.
Toliko je dobro vladao svojim zanatom, da je bio nezamenljiv. To ga je i osokolilo da se, kao svaki mlad i hrabar čovek, ponekad poigra svojim krasnopisom.
- Donesu mi, jednom, da neke, manje značajne ukaze sam potpišem Titovim imenom - seća se. - Broz je tada obično negde, na nekom putu. Ja onda ono čuveno “t” iz potpisa malo “prilagodim” da izgleda kao ćirilično. Nisu imali primedbi ni u kabinetu. Ni oni koji su unapređivani tim ukazom.
Vladislava Stankovića je na ovaj razgovor, prvi za medije, kako kaže, podstakao tekst u “Novostima”, s kojima inače decenijama počinje dan, “Tiho umire ćirilica”.
- Ražalostilo me je to da su “Srbi na najboljem putu da sami presude jednom od svojih nacionalnih simbola” - kaže Stanković. - Zar je moguće da smo slepi kod očiju i da ne vidimo koliko je lepo i koliko može da bude i lepše to naše pismo. Pogledajte, prava simfonija azbuke.
Jedna takva “simfonija” komponovana rukom i perom ovog kaligrafa dospela je i do kabineta bivšeg predsednika Francuske Žaka Širaka. Kada je ovaj državnik 2001. bio u poseti Beogradu, sreo se sa Stankovićem na Kalemegdanu kraj spomenika srpske zahvalnosti Francuskoj. “Lepo je što negujete svoje pismo”,kazao mu je tada Širak.
U tom trenutku u Stankoviću su se preplitala osećanja neprijatnosti i ponosa.
- Zar lekcija o očuvanju najznačajnijeg atributa srpskog identiteta treba da nam stigne iz tuđe zemlje - kaže on.

GRAMATA ZA ĐAVOLJU VAROŠ
STANKOVIĆ je nedavno uradio nacrt gramate za Đavolju varoš. Uputio ga nadležnima u kuršumlijsko preduzeće ”Planika”, koje se stara o srpskom čudu prirode. Predložio je da svakom posetiocu iz inostranstva bude uručena po jedna, kao uspomena na Srbiju, varoš i ćirilicu. Nisu mu, kaže, do sada odgovorili. Ni nacrt vratili.