SUSRET SA ISTORIJOM: Kako su zapadne sile kupile 5. oktobar

PRIPREME za ono što se dogodilo 5. oktobra 2000. godine trajale su mesecima. Još sredinom 1999. godine počeli su sve učestaliji kontakti srpske opozicija sa državnicima ključnih svetskih sila i operativcima njihovih službi. Ako danas i nije moguće otkriti sve pojedinosti, određeni zaključci se ipak mogu izvući. Suština svih tih sastanaka bila je ista - Slobodan Milošević mora da ode sa vlasti.

U avgustu 1999. godine u Bratislavi se održava prvi sastanak opozicije, odnosno svih stranaka i svih struktura koje su bile protiv Slobodana Miloševića. To je ujedno bio i prvi izlazak opozicije u inostranstvo posle bombardovanja. Organizatori i finansijeri bratislavskog sastanka bili su Institut "Est-Vest", zajedno sa slovačkim Ministarstvom inostranih poslova. Najznačajnija odluka skupa je zaključak da Slobodana Miloševića ne treba rušiti demonstracijama, nego na izborima. Bilo je to prvi put da se na nekom međunarodnom sastanku ove vrste formuliše ovakav stav. Istovremeno, bio je to signal da je Zapad promenio strategiju prema Srbiji i njenom lideru.

NEKOLIKO nedelja posle bratislavskog, održan je skup i u Berlinu, na kome je potvrđeno opredeljenje za borbu protiv Slobodana Miloševića političkim sredstvima. Izbori postaju politička strategija opozicije. U NATO bazi, bivše i buduće prestonice Nemačke, pada dogovor da se primeni princip Filipa Makedonskog, koji je govorio da i najutvrđeniji grad može da osvoji samo sa jednim magarcem natovarenim zlatom. Srpskoj opoziciji je poslata poruka: Pare naše - posao vaš!

To je ujedno početak novog političkog procesa u kome učestvuju Evropska unija, SAD, opozicija Srbije i zvanična vlast Crne Gore. Sastanci se održavaju u Budvi i na Svetom Stefanu, a prisustvuje i Robert Gelbard, glavni emisar američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt. Ovom neformalnom telu ubrzo se pridružuju i predstavnici EU i ambasadori u Beogradu.

Tih novembarskih dana čelnici Saveza za promene dobili su poziv da posete Vašington i priliku da se susretnu s najvažnijim američkim zvaničnicima u vladi i u Kongresu SAD. Na put su krenuli: Dragoslav Avramović, Zoran Đinđić, Vladan Batić, Milan St. Protić, Goran Svilanović, Velimir Ilić i Zoran Živković. O tome Milan St. Protić svedoči u knjizi "Izneverena revolucija":

Pročitajte još - SUSRET SA ISTORIJOM: Ko je i koliko platio 27. mart i 5. oktobar?

- U AMERIČKOJ prestonici delegacija je dočekana s punim uvaženjem i pažnjom, kao grupa ljudi spremna i sposobna da sruši Miloševićevu vlast. Posle razgovora u Senatu i Predstavničkom domu, i naročito s državnim sekretarom Medlin Olbrajt, Amerikanci su prvi put ponudili svesrdnu pomoć... Van protokola, poslednjeg dana boravka, na večeru nas je pozvao Ričard Holbruk. Stigao je sa gotovo pola sata zakašnjenja u pratnji Kristofera Hila i još dvojice svojih saradnika. Krupan, glasan, upadljivo dobrog raspoloženja. Bahati Amerikanac u ophođenju, neposredan do agresivnosti. Lažno ljubazan sa jakom notom jetkosti. Superioran. Govorilo se na engleskom uz tih simultan prevod... Završno Holbrukovo slovo bilo je u njegovom stilu:

"Pošto je svako od vas izneo svoj stav, da vam kažem šta ja mislim. U Srbiji možete da pobedite samo filipinskim metodom. Treba vam ujedinjena opozicija i jedna ličnost kao simbol otpora. Tamo je to bila Kori Akino. A ko je vaša Kori?"

Đinđić se prvi javio: "Sedi pored vas, to je profesor Avramović".

"Da", reče Holbruk zlurado, "priznajem g. Avramović je bolji ekonomista od Kori Akino, ali je ona ipak malo lepša". Niko nije odgovorio.

BRITANCI i Amerikanci, paralelno sa strateškim dogovorima sa opozicijom o načinu rušenja Miloševića, sistematski vode akciju za pridobijanje što većeg broja ljudi za svoj cilj, naročito pripadnike državnih struktura. Vrbovanje se odvijalo na tri načina: davanjem pomoći određenim medijima, davanjem podrške određenim opozicionim političarima i traženjem insajdera koji žele da sarađuju. Na meti su bili oni koji su mogli biti ucenjeni, plaćeni, ili kojima je zdrav razum govorio da Miloševićevo vreme ističe. Poruka ljudima u sistemu bila je: "Morate promeniti stranu." Poslovne ljude su ubeđivali da će bez Miloševića zaraditi mnogo više novca nego s njim. Problemi u Socijalističkoj partiji Srbije i vrhu države su se množili. Svi su znali šta se dešava, ali niko nije hteo ništa da preduzme... Mnogi su razmišljali o tome kako da siđu sa broda koji tone.

Britanski ambasador, koji je službovao u jednoj od susednih zemalja i posredno bio uključen u akciju obaranja Miloševića, docnije je izjavio: "Bili smo svesni da naše službe vrbuju insajdere... Razlika između Jugoslavije i Iraka bila je u tome što je u Jugoslaviji bilo talenata za vrbovanje."

Na svim sastancima sa predstavnicima zapadnih sila Zoran Đinđić je tražio da Britanci, Amerikanci i Evropska unija više ne prave nagodbe sa Miloševićem. Ponuda predsedniku SR Jugoslavije da mirno prepusti vlast na izborima, uz amnestiju od Haškog tribunala, bilo je nekoliko.

NAJPRE su Amerikanci preko jednog funkcionera iz Ujedinjenih nacija, u Budimpešti, predali poruku predstavniku jugoslovenske vlade za Miloševića. Ona je glasila: "Recite Slobodanu da ne brine zbog haške optužnice za ratne zločine. Pobrinućemo se da ga ne uhapse, ali ako ne bude sarađivao, nastavićemo pritisak. Sve što treba da uradi jeste da raspiše izbore i zatim se dostojanstveno povuče. Može da zadrži i nešto novca, ali mora da shvati da je gotovo".

Druga ponuda je dostavljena preko Grčke, koju su pokušali da iskoriste zbog dobrih kontakata sa predsednikom Srbije Milanom Milutinovićem. Milošević je odlučno odbio bilo kakvu saradnju. To, tvrde upućeni, uopšte nije iznenadilo Amerikance, jer je psihološki profil koji je napravila CIA predvideo takvu reakciju: Milošević je pod pritiscima postajao strahovito isključiv i tvrd.

Kako se bližio kraj milenijuma, sve veće količine para su počele da ulaze u Srbiju. Prva šuškanja su počela kada su pojedini aktivisti drugog ešelona DOS, naglo počeli da troše neuobičajeno velike novčane iznose. Nepuna dva meseca posle 5. oktobra, 26. novembra 2000. godine, "Njujork tajms" pokreće pitanje koliko je novca potrošeno za smenu vlasti u Srbiji:

"Nema preciznih podataka koliko je tačno para uloženo u svrgavanje Miloševića. Američka agencija za međunarodni razvoj kaže da je oko 25 miliona dolara uloženo samo ove godine. Nekoliko stotina hiljada dolara je dato direktno "Otporu" za propagandni materijal - majice, bedževe i slično..."

U KNjIZI Tima Maršala, novinara "Skaj njuza", "Igra senki - Petooktobarska smena vlasti u Srbiji" autor piše: "Amerika, Britanija i Nemačka potrošile su više od šezdeset miliona dolara na finansiranje opozicije... Bi-Bi-Si je omogućavao prenos programa Radija B92 na veću razdaljinu, a nemački Dojče vele je pomagao najmanje jednim opozicionim novinama tako što je plaćao papir i štampu."

U jednom od retkih intervjua, koje je dao povodom objavljivanja ove senzacionalne knjige, na pitanje odakle mu podatak da je Zapad potrošio 60 miliona na organizaciju 5. oktobra, Tim Maršal je bio izričit: "To nije nikakva tajna, dovoljno je videti dokumenta američkog Kongresa. To je ukupna suma koja je potrošena u Srbiji, na primer, za štampanje materijala, za obuku, trening, putovanja, izbore... U kreiranju "Otpora", na primer, direktno je učestvovao američki vojni ataše u penziji, pukovnik Robert Helvi, koji ih je u Mađarskoj snabdevao svim i svačim, a ponajviše parama. Bilo je i keš isplata. A ja mislim da vi u Srbiji sami možete tom novcu da uđete u trag."

Pukovnik Helvi upoznao je otporaše sa strategijom koja je četiri meseca ranije bila zacrtana na sastanku u Forin ofisu u Londonu. Mit o tome da Milošević "nema alternativu", da je nepobediv, mora biti razbijen. Taj mit je bio temelj na kojem je počivala struktura policije, vojske, medija i politike. Kad se taj temelj jednom razbije, stubovi podrške se sruše.

Helvi je predsedavao na nekoliko takvih sastanaka. Članovi "Otpora" su se uvek vraćali s novim praktičnim znanjem, opremom i torbama punim para, piše Tim Maršal. Njihov jednostavni slogan "Gotov je!" delovao je strahovitom snagom. Štampano je gotovo tri miliona ovih nalepnica i postera. Svaki put kad bi se pojavila sprejom ispisana poruka, nalepnica, ili poster sa rečima "Gotov je", krunilo se novo zrno peska sa Miloševićevog peščanog zamka.