KOMENTAR: Cevi

GDE god nađeš zgodno mesto u Srbiji - ti malu hidroelektranu izgradi. Nije važno koliko ćeš života u toj rečici i oko nje - ubiti. Nije bitno što, kada ti bezočni graditeljski poduhvati krenu - povratka nema. Posebno u nacionalnim parkovima, gde su posledice nesagledive.

Zašto to radimo? Zato što su nas učili da mali objekti na vodotocima ne štete prirodi i da proizvode čiste kilovate. U Srbiji nije baš tako. Jer, gradimo i tamo gde im nije mesto. Bez prethodne procene koliko bi one mogle da utiču na okolinu, bez stručne rasprave i nadzora. I skoro bez kontrole.

Prostorna dokumenta Srbije predviđaju izgradnju na 856 lokacija, ali lokalnim samoupravama to nije dovoljno. Uvideli su da se od toga može dopuniti budžet i ponudili su nova mesta. Sada je investitorima na raspolaganju oko 1.000 lokacija. A skoro svaka treća mala elektrana, prema tim planovima, trebalo bi da nikne u zaštićenim dobrima!

Pročitajte još - Male hidroelektrane samo van parkova prirode

Koliko se nije vodilo računa, pokazuje i primer Studenice, blaga naše zemlje. Njen tok bi mašine koje prave struju trebalo da iseku na čak 60 lokacija. I Studenica bi, kao i mnoge rečice i potoci, uskoro mogla da bude okovana cevima. Jer, kaskadno postavljanje MHE, poput stepenica, prirodi uskraćuje i do 90 odsto njene vode.

Građani kojima su cevi ušle u dvorišta pobunili su se protiv izgradnje. Imaju i podršku struke. Posebno protiv nesavesnih investitora, koji besomučno ubijaju i biljni i životinjski svet, betonirajući reke.

A ima li ikakve koristi? Mali objekti na vodotocima u ukupnoj proizvodnji električne energije učestvuju sa tek jedan odsto. Da li je to dovoljno da pomislimo da smo jači od prirode, da smo moćniji od njene snage... Ili je opet važan samo interes. Onih koji ih grade kako žele i onih koji im to dozvoljavaju.