KOMENTAR: Kajanje

NEKOLIKO kurtoaznih reči žaljenja uglađenog Jensa Stoltenberga jedini je pomak u sagledavanju NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. godine.

Njegova štura i "pro forme" izvinjenja, međutim, nikoga u Srbiji nisu ubedila da na Zapadu postoji bilo kakva empatija prema srpskim žrtvama. Umesto saučešća i izvinjenja, i danas slušamo stare priče o humanitarnoj intervenciji, diktaturi i pomoći bespomoćnim civilima na Kosovu. Posle iskustva iz Iraka, Libije ili Sirije, u to ni na Zapadu niko istinski ne veruje.

Nije uobičajeno da ubica ide na sahranu ubijenog, ali normalno je i ljudski je da oseća makar kajanje zbog zločina koji je počinio. I da to javno kaže.

Pročitajte još - OGLASIO SE NATO: Evo zašto smo vas bombardovali!

Za 20 godina, koliko je prošlo od NATO agresije, održano je isto toliko manjih i većih komemoracija i pomena. Ni na jednoj nismo videli američkog, britanskog, niti nemačkog ambasadora. Nisu došli ni na nedavnu konferenciju posvećenu bombardovanju, niti su poslali venac na bilo koji spomenik nastradalim civilima, kojih je puna Srbija.

Zajednička izjava ambasadora država članica NATO kojom "saučestvuju u bolu sa svima koji su devedesetih godina izgubili najmilije" nikoga nije dirnula, niti je iko doživeo kao znak iskrene želje za pomirenjem.

Kajl Skot svakako nije Vili Brant, niti Srbija gaji iluziju da će Denis Kif ili Sem Fabrici doći na parastos u Niš, Aleksinac ili Varvarin. To je razumljivo, nije lako pogledati žrtve u oči. Ali je i besramno i podlo, jer to izbegavaju oni koji su suočavanje sa prošlošću proglasili za najveću obavezu srpskog naroda.

Srbi njihove telegrame saučešća, vence, priznanja i izvinjenja ne traže i ne očekuju. Dve decenije od NATO bombardovanja, čini se, sve to je potrebnije njima nego nama.