Komentar: Split i planska mržnja

ŠTA se to desilo u Splitu? - pitaju se mnogi. Iznenađeni su. Nije se desilo ništa što se već nije dešavalo. Dovoljno je pogledati popise stanovništva i videti koliko Srba danas živi u Splitu. To je centar Dalmacije, a Hrvatska nije više na zapadnom delu Balkanskog poluostrva, već u demokratskoj evrounijatskoj zajednici, gde se poštuju ljudska, manjinska, građanska i ostala prava. Tako nam svakodnevno probijaju uši, što komesari iz Brisela, što kardinali iz Rima i, naravno, biskupi iz hrvatskih županija.

Ništa novo pod kapom nebeskom, rekli bi ljudi koji nisu zaboravni. Vaterpolisti su imali sreće što glave nisu izgubili. Takvu sreću nije imalo dva miliona Srba u 20. veku. Prvi napadi na Srbe bili su u Zagrebu 1902. godine. Tad je uništavano i rušeno sve što je srpsko: prodavnice, kuće, zanatske radionice... Srbi su izvlačeni iz kuća, prebijani, fizički zlostavljani. Napade su organizovali članovi Hrvatske stranke prava, koju je osnovao Ante Starčević, uz podršku centralne vlasti iz Beča. Vođa navedene stranke i aktivni učesnik u napadu na Srbe bio je Josip Frank. Događaj je poslužio kao uzor nacistima za Kristalnu noć, izvedenu nad Jevrejima u Nemačkoj 8. novembra 1938. godine.

PROČITAJTE JOŠ: Jelenić odgovorio HVS: Presuđujete, a mi čekamo stav Lige

Čemu ubilačka mržnja prema Srbima u Hrvatskoj, kad Srba ima malo i nikom ne predstavljaju opasnost? Sredinom 2014. godine objavljena su etno-sociološka antropološka istraživanja mladih u Hrvatskoj. Obavljena su 2013. godine i obuhvatala su osobe hrvatske nacionalnosti rođene od 1992. do 1995. Ciljna grupa su bile osobe koje su u istraživanom periodu imale između 18 i 21 godine. Pitanja su bila jednostavna: koga biste voleli za suseda, navedeni su narodi (Srbi su bili jedan od mogućih izbora); s kim biste voleli da živite, radite, sklopite brak? Ista pitanja su postavljana samo u negativnom obliku, koga ne biste voleli za komšiju, kolegu na poslu itd.

Odgovori su pokazali da dve trećine ispitanih ne želi Srbina ili Srpkinju za komšiju, za saradnika na poslu, prijatelja, a kamoli za bračnu vezu. Ispitivana je generacija koja nije imala priliku da sretne, pre zločinačkog pogroma, živog Srbina, te ne postoji ni teoretska mogućnost da su im Srbin ili Srpkinja nešto nažao učinili. Mržnja je stvarana planski: u porodici, školi, na misama, koncertima, u televizijskim emisijama, novinskim tekstovima, na filmu, u književnosti. Da bi projekat uspeo morao je imati podršku državnih institucija. I imao je. Danas se žanje ono što je planski posejano. Reči mržnje su se ukorenile i, kao što vidimo, lako se sa reči pređe na dela.

PROČITAJTE JOŠ: HRVATSKA SE VRAĆA U PEĆINSKO DOBA: Nesrećnom golmanu Zvezde ruku je pružila samo jedna Splićanka...

Srbi nemaju pravo da zaborave zločine koji su nad njima učinjeni samo zato što su Srbi. Ili zato što su pravoslavne vere, imaju krsnu slavu, pišu ćirilicom, nose šajkaču ili dres kluba za koji navijaju. Mnogo je običnih razloga, strancu za neverovanje, zbog čega su sve Srbi stradali. Upravo zbog te neverice i večite sumnje da su sve Srbi izmislili, jer teško je razumnoj osobi iz druge države ili sa drugog kontinenta objasniti da se glava može izgubiti zbog šajkače, pisma, klupskog dresa, mi ne smemo zločine učinjene nad nama zaboraviti. Naprotiv, moramo o njima stalno govoriti, pisati i svakodnevno drugima ponavljati kakvi su zločini nad Srbima učinjeni. Ne da bismo se svetili, već da se zločini ne bi nama, našoj deci i unucima ponovili. Moramo svi upamtiti: zločin koji se zaboravi - ponoviće se.