Komentar: Pravda

JEZIVI krici nesrećnih ljudi parali su nebo dok su ih bezočni dželati u "žutoj kući" naživo secirali i vadili im organe. Ceo civilizovan svet zgrozio se nad ovim užasnim zločinima. Jedino su njihovi američki i zapadnoevropski saveznici na sve to ostajali gluvi i slepi.

Pisali su o tome novinari, svedočili učesnici, poslanici sastavljali izveštaje. Istina je bila toliko vidljiva da nije moglo da bude izbegnuto formiranje specijalnog suda. Na prve optužnice još se čeka. Hrabri švajcarski izvestilac Dik Marti procenjuje da krivci možda mogu da ostanu i nekažnjeni!

Konstantnim menjanjem tužilaca, dobijali su na vremenu. Svedoci su nestajali jedan za drugim, u sumnjivim saobraćajnim nesrećama i pod drugim čudnim okolnostima. Javno, ekspeditivno i sistematski. I to može, u haškom poimanju istine i pravde.

Zajedno sa svedocima, gubili su se i dokazi. A bilo ih je, potvrdio je Marti, i pored toga što su se u Hagu trudili da ih aljkavo prikupe. Uništeni su da bi se napravilo mesta u arhivi! Dvoglavi tužilac i branilac Džefri Najs, na koga je Karla del Ponte uprla prstom da je u Hagu sklonio i obrisao tragove iz "žute kuće", sada brani iste one kojima je trebalo da dokaže krivicu! Svet se okrenuo naopačke. I, nikom ništa!

PROČITAJTE I: Komentar: Lekcija

Žurili su u Hagu poslednjih decenija da optuže Srbe kad god im se pružio i najmanji povod za to. Povod veliki kao kuća, ogroman kao "žuta kuća", grozomoran kao monstruozna klinika, nije im bio dovoljan da ozbiljnije zaprete svojim prištinskim prijateljima. Smešno i žalosno u isti mah zvuči posle svega pitanje ima li haške pravde za Srbe.

Trgovinu bubrezima, jetrom i srcima nesrećnih srpskih zarobljenika prikrivaju oni za čiju dušu nema pelcera. Obraz je organ koji bi njima trebalo presaditi.