Komentar: Zavesa na Hag

KAKO su sudili, tako su i završili. Haški tribunal bio je jedna loša predstava, baš poput njegove ceremonije zatvaranja, od koje su napravili površnu melodramu.

Pojavljivanje u tom završnom činu samo Munire Subašić, iz Srebrenice, kao simbola žrtava sa ovih prostora, jasno govori o tome koliko je jednostrano radio ovaj međunarodni sud.

Na ceremoniju zatvaranja nije pozvana nijedna Stojanka, Mara ili Jovanka. Njihova stradanja za dve i po decenije rada Haški sud nije video.

Učesnici haške farse nisu se potrudili čak ni da prikriju svoje navijačke paragrafe. Intimiziranje sudije Teodora Merona, koji javno kaže da mu je Munira prijateljica, jasno pokazuje kakvi su mu bili aršini. I već se može naslutiti konačna presuda srpskom generalu Ratku Mladiću, pošto je Meron predsednik Žalbenog veća.

PROČITAJTE JOŠ: Kraj haške farse uz operu i hvalisanje

Hašku osionu vrhušku, koja je vitlala pravdom, nije zabrinulo ni to što im se na izricanju poslednje presude čovek ubio usred sudnice, ispivši otrov. To im nije smetalo da pre spuštanja zavese za govornicom sami sebe papagajski hvale kako su se izborili za to da zločinci ne ostanu nekažnjeni.

Za sve ove godine nismo videli da je bilo ko odgovarao za 10.000 ubijenih srpskih civila u Sarajevu, za hiljade zlostavljanih u logorima poput Silosa u Tarčinu, za 3.500 ubijenih žena, dece i staraca u bratunačkom kraju. Ostadoše nekažnjeni zločinci koji su 1992. streljali srpsko stanovništvo po posavskim selima. Ne odgovaraše ni oni što su 1995. pobili 1.500 srpskih civila u Bosanskoj Krajini i proterali 230.000 ljudi iz Hrvatske. Koliko god žrtve "Bljeska" i "Oluje" grmele, haška pravda je za njih ostala i slepa i gluva.

Zato i ne čudi što je čin zatvaranja tog grotesknog suda bio karikaturalan. Baš kao i pravda koju je sprovodio.