Komentar: Papiri

ČESTO sam se u mladosti pitao zašto moji roditelji, i njihovi ispisnici, čuvaju kutije od cipela. Onda sam otkrio da u njima uredno slažu plaćene račune za struju, izmirene poreske obaveze, otplaćene rate kredita... Ti papiri "hleba ne traže", a nikad se ne zna kada će, govorili su mi, doći ponovo na proveru.

Zašto država, što se pokazuje kroz stariju i noviju istoriju, ne čuva svoje istorijske dokumente? Jer, nikad se ne zna kada će neko iskočiti iz "velike kutije" i pokušati da nas (na)gazi. Svojim velikim stopalom. Čak i kada nam ti papiri idu u prilog.

Kolika je nebriga kroz našu istoriju svedoči i primer da je pismo engleskog ministra spoljnih poslova Greja Nikoli Pašiću, iz avgusta 1915. godine, izgubljeno. A on je nudio da ako Srbija prepusti Bugarskoj pola Makedonije može da dobije Bosnu i Hercegovinu i izlaz na Jadransko more! A, ni papira, ni mora.

Kako se brukamo prema sopstvenoj istoriji pokazuje i izgubljeni papir Ričarda Holbruka, koji je svojeručno, u ime vašingtonske administracije, garantovao Slobodanu Miloševiću da se Amerika neće zalagati za nezavisnost Kosova i da će poštovati teritorijalni integritet tadašnje SRJ!

Tu se brukanje ne zaustavlja. Dok je primerak Dejtonskog sporazuma koji pripada RS, na jedvite jade pronađen, onaj primerak koji je nama dopao kao da je u zemlju propao. Možda je (ne)važno da li su Holbrukova i dejtonska hartija završile u bombardovanju NATO-a ili u požaru u MSP. I ko je "zapalio žito". Student sigurno nije.

Važno je da država koja drži do sebe mora svoje dokumente da drži daleko i od vode i od vatre. I još dalje od ruku onih koji "ni tri nacrtane ovce" ne mogu da sačuvaju.