Zid i klatno

NEBROJENO puta u poslednjih četvrt veka, sve i ako to nismo tražili, bili smo u prilici da čujemo ocene raznoraznih eksperata i sličnih sveznalica kako je Srbija prespavala pad Berlinskog zida - da nije shvatila značaj tektonske promene svetskog poretka koja se tada dogodila - pa je samo zato i nastradala u periodu kraja istorije koji je usledio.

Nećemo se sada baviti pitanjem da li su ove ocene ispravne.

Ali, sve i ako tada zaista nismo uspeli da prepoznamo promenu koja nam se odvija pred očima, zar smo i danas osuđeni na ponavljanje iste greške?

Nema, naime, više nikoga, čak ni na Zapadu, ko i dalje veruje da je pad Berlinskog zida označio kraj istorije, i sve ih je više koji uviđaju da se njeno klatno okrenulo na drugu stranu. Da moć Zapada, ovakvog kakav jeste, neumitno opada, uz moć Istoka koja raste srazmerno tome, i sve brže.

Pogledajmo, samo, šta se u poslednjih nekoliko godina dogodilo u svetu čiji smo deo. Čije protivvazdušne sisteme danas kupuje Turska, članica NATO? Kakav je ishod zapadne agresije na Siriju? Na čiju stranu staje EU, osuđujući tekuće američko povlačenje iz sporazuma s Iranom? Zašto se Amerika, uprkos svoj retorici, ne usuđuje da napadne Severnu Koreju? Zašto neumoljiva ekonomska statistika ubedljivo pokazuje da, na razvijenom Zapadu, samo najbogatiji postaju sve bogatiji, dok svi ostali stagniraju i nazaduju, do te mere da je ekonomsko raslojavanje danas na najvišem nivou još od 1820. godine, s tendencijom daljeg rasta?

Sve su to, a daleko od toga da su jedini, znaci opadanja zapadne, a pre svega američke svemoći koja je našoj zemlji nanela onoliko zla. Pri čemu "bregzit" i pobeda Donalda Trampa nisu uzroci, već simptomi opadanja tog sistema koji više ne može da donese prosperitet čak ni sopstvenim građanima, a kamoli ostatku čovečanstva; mnogi će, uzgred budi rečeno, ispravno primetiti i da je to logična, pa i jedina moguća posledica neoliberalnog ekonomskog i političkog poretka.

A na drugoj strani ostvaruju se najgore noćne more pokojnog ideologa američke globalne hegemonije Zbignjeva Bžežinskog. Ne samo da politički i vojni uticaj Rusije i ekonomska moć Kine svakim danom sve više rastu, već ove dve sile nastupaju u saglasju koje ostatku sveta nudi viziju zajedničkog prosperiteta i saradnje uz poštovanje međunarodnog prava. I svet se, umoran od američke hegemonije, tome sve više odaziva.

Ova fundamentalna promena međunarodnog poretka, međutim, u najvećem delu srpske javne i političke scene prolazi gotovo neprimećena. Spavamo umesto da smo budni i spremni, jer opada moć onih koji su nas svojevremeno unesrećili, a raste moć naših dokazanih prijatelja.

Duboko provincijalizovana stavom da EU nema alternativu, sa svom poniznošću koja iz toga proističe, ovdašnja javnost pokazuje se nesposobnom za argumentovanu diskusiju o budućnosti naše zemlje, jedine koju imamo, u ovim promenama koje su svuda oko nas.

Zaslepljena mržnjom prema Aleksandru Vučiću i inače nesposobna da primeti bilo šta drugo osim volje Zapada, čast malobrojnim izuzecima, ovdašnja opozicija nije u stanju da Srbiji ponudi bilo kakvu viziju mesta koje bi mogla da zauzme u izmenjenim globalnim odnosima.

Taj zadatak, da pronađe mesto za Srbiju u svetu koji nastaje, težak ali ne i nezahvalan, dopao je aktuelnoj vlasti. Ona je u prethodnih nekoliko godina, u veoma zaoštrenim odnosima, uspela da pronađe ravnotežu između očuvanja dobrih odnosa sa Zapadom bez prekomernog ugrožavanja naših nacionalnih interesa, i unapređivanja odnosa sa narastajućim prijateljskim silama, Rusijom i Kinom, koje nesumnjivo jeste u interesu našeg naroda i države.

Ova, uspešno pronađena ravnoteža, obavezuje vlast da sa takvom politikom i nastavi, i to sve hrabrije, ka našim nacionalnim potrebama umesto ka tuđim željama, dakle, bez prinošenja žrtava odlazećem svetskom poretku zato što poredak koji se sada uspostavlja znači da nade za Srbiju i te kako ima. Ovakva prilika ne ukazuje se često, a bilo je trenutaka u kojima smo se plašili da neće nikada. Na nama je da tu priliku ne prespavamo, nego da je iskoristimo.

"Večernje novosti" će, slaveći svoj 64. rođendan i ulazeći u 65. godinu svog postojanja, pokušati da doprinesu da se takva prilika iskoristi.