KOMENTAR: Čanak

TO što se Nenad Čanak poput lutajućeg reportera javlja sa užarenih ulica Barselone nikako ne znači da je on tamo zalutao. Naprotiv. Ovaj neduhoviti politički kozer, katapultiran iz aktentašne Boška Krunića, dobro zna zašto je otišao među polupane kutije i glave Katalonaca.

Nije ga tamo odvela otužna ligaška elegija - "di su naši novci", mada se i stanovnici pobunjene španske pokrajine žale da im Madrid uzima previše, niti je došao da pozdravi, kako je rekao, "osnovno demokratsko pravo da Katalonci na biračkim mestima iskažu svoju volju".

Pročitajte još - Vučić: Mečka došla pred vrata EU

Vrenje podno Pirineja samo je nadahnulo i njega i nekakve opskurne pokrajinske klubove da ožive san o republici Vojvodini, koji je narod brutalno presekao na izborima 2016. godine. Otuda katalonska zastava na jarbolima iznad štabova LSV, otuda zlokobni grafiti Vojvodina = Katalonija.

Ne želimo da sporimo Čankov dežurni građanski aktivizam, ali se nešto slabo sećamo da je sa takvim žarom branio, recimo, pravo stanovnika Republike Srpske da se na referendumu 2016. izjasne o 9. januaru kao svom prazniku. To dovoljno govori o poslovičnoj "doslednosti" srpskih pripejd liberala i socijaldemokrata. Oni ionako sa šarolike tezge ljudskih prava, nalik onima sa čuvene pijace Bokerija, uzimaju i brane samo ona koja odgovaraju njihovim kolonijalnim gospodarima.

Pročitajte još - Katalonski policajci zaplakali štiteći sugrađane; Fudbalski klubovi u generalnom štrajku

I kad smo već kod turiste Čanka, može li iko da zamisli šta bi bilo da, recimo, on i onaj Aleksandar Odžić postave (možda i hoće) glasačke kutije za nezavisnu Vojvodinu, a policija im samo s pravom zapleni listiće? I to bez pendreka i bez gumenih metaka? Cela slobodoljubiva Evropa bi se zarozala od suza, a možda bi nas opet bombardovali sa sve Havijerom Solanom, koji je, setimo se, bio Španac.