Komentar: Odluka

KOSOVOSKI čvor se ozbiljno zamrsio i neko će na kraju morati da ga raspetlja. Sva je prilika da je aktuelni dijalog između Beograda i Prištine, koji se već godinama, pod pokroviteljstvom EU, vodi u Briselu, dosegao svoje limite.

Evropska administracija, kao kontrolor sklopljenih sporazuma, izgleda da nema snage da primora kosovske vlasti da ispoštuju dogovoreno. Zajednica srpskih opština, koja bi trebalo da bude garant opstanka Srba na vekovnim ognjištima, za sada, ostaje samo mrtvo slovo na papiru. Ohrabrena prvobitnom nagradom za nasilnu secesiju i potonjim nekažnjavanjem za sračunatu inerciju, Priština ne želi niti namerava da učini bilo kakav ustupak.

Da bi se dao novi elan dijalogu, sve se češće pominje da bi Vašington i Berlin mogli da pošalju izaslanike u kancelariju Federike Mogerini. Opravdano se pretpostavlja da ni Rusija u tom slučaju ne bi sedela skrštenih ruku. Znači li to da bi sve, opet, neminovno, s briselskog Trga Šuman bilo preneto na uzburkane obale Ist Rivera, u SB UN, tamo gde su već podeljene pata-karte?

Ispada da sve, na kraju, ipak, zavisi od nas samih. Planetarni odnosi snaga su se promenili i svaka dobro odmerena solucija, koja bi nudila realističan izlaz iz kosovskog ćorsokaka, primenljiv na terenu, morala bi da bude ozbiljno razmatrana u Briselu i Vašingtonu. Sa svoje strane, Moskva je već odavno poručila da će svako rešenje oko Kosova koje odgovara Beogradu biti prihvatljivo i za nju.

Ne preostaje nam zato ništa drugo nego da, posle sveoubuhvatne unutrašnje debate u srpskom društvu, konačno odlučimo šta realno želimo i možemo oko Kosova, a da onda tu donetu odluku zdušno branimo do kraja, bez obzira da li će to biti u Briselu, Njujorku ili, kako to ovih dana metaforično reče predsednik Srbije Aleksandar Vučić, na Marsu.