KOMENTAR: Fontana

VELIKI Dejan Medaković svojevremeno je pričao da je Stevan Bodnarov tri dana plakao kad su mu naložili da u bronzi izlije poprsje Dimitrija Tucovića za spomenik na beogradskoj Slaviji.

Čuveni vajar, privržen tekovinama Narodnooslobodilačke borbe, znao je da će ogromni prostor progutati bistu vođe srpskog radništva i da će njeno postavljanje u srce kružnog toka biti umetnički i vizuelni nonsens.

Želeći, koliko-toliko, da ugodi pravilima struke i umiri srce, Tucovića je izvajao u gigantskim dimenzijama, unapred poražen neminovnošću da će svi koji dolaze iz pravca Voždovca bronzanog socijademokratu gledati u - potiljak.

S tom falinkom se u Beogradu živelo skoro 68 godina. Sve dok pre neku nedelju nova fontana nije ražestila tviter-urbaniste, partijska naklapala, muzičku inkviziciju, večitu opoziciju...

Jednima smeta što ne mogu da pipnu vodu, drugima se ne sviđa muzika koja prati vodoskoke, treći već zovu vodoinstalatere, a četvrti Mirka Alvirovića, jer će se, zaboga, vozači poubijati zaglušeni Đorđem Marjanovićem i Lolom Novaković...

Da hipokrizija bude veća - akteri afere Heterlend i utajivači poreza, s filantropskim žarom sikću - deca nam se leče SMS porukama, a mi bacamo pare u fontanu. Najprizemniji populizam. Najbednija demagogija.

Svi oni zajedno kreirali su susludu matricu: ako ti se svidi vodoskok odmah si Vučićev sendvičar!? I to je tačka gde se ofira ta samozvana estetska policija koja čak i postavljanje klupica u parku gleda kroz ideološke naočari.

I da. Medaković je onomad govorio i da su središtu kružnog toka na Slaviji više priličili obelisk, neka monumentalna postavka ili velika fontana. A on je o tome malo više znao od Tanje Vojtehovski.