KOMENTAR: Musliju

NE može niko Jonuzu Muslijuu, predsedniku Nacionalnog saveta Albanaca u Srbiji, da ospori pravo da tuži tu istu državu Srbiju Upravnom sudu u Beogradu, zato što smatra da organizaciji koju vodi pripada više novca iz budžeta.

Može, međutim, svako ko malo razmisli o njegovim dosadašnjim nastupima, da mu postavi nekoliko pitanja.

Na primer - zašto se obraća sudu države koji ne priznaje, i zašto uopšte vodi instituciju koju je ustanovila ta ista država?

Otkud to da svoja prava traži pred ustanovama u Beogradu, kad je više puta izjavio da njegov predsednik sedi u Tirani, a ne na Andrićevom vencu?

Kako to da su Preševo, Medveđa i Bujanovac po njemu deo Srbije onda kada treba da zatraži novac iz budžeta zato što navodno zastupa interese tamošnjih Albanaca, a kad god treba podgrejati odavno bajatu čorbu nacionalističkih obmana - onda ih "pripoji velikoj Albaniji"?

Zašto sada tvrdi da Albanaca ima mnogo više nego što zvanične brojke pokazuju, a upravo ih je on pre šest godina pozivao da bojkotuju popis?

Problem je, međutim, što pitanja o (ne)doslednosti imaju smisla samo kada se postavljaju ozbiljnim političarima. A ovde je reč o običnom mešetarenju i pokušaju lova u mutnom. O nastojanju da se upecaju dodatna sredstva, kako bi se o trošku države, umesto pravima Albanaca, bavio prodavanjem velikoalbanske magle i bacanjem prašine u oči narodu jednog od najsiromašnijih krajeva u Srbiji.

Sve valjda u nastojanju da se, očiju punih prevaziđenih snova (ili košmara) o novim granicama, Srbi i Albanci koji zajedno žive u tri opštine na jugu ne dosete da su, ako ni u čemu drugom, jednaki u siromaštvu.