KOMENTAR: Murino

ČUVENI Milov "ministar za sve i svašta" Dragiša Burzan upisao se još 1999. u knjigu beščašća kada je, ako sećanje dobro služi, u izjavi za Si-En--En poručio da Crna Gora nije u ratu. I to neposredno pošto su NATO bombe ubile vojnika Sašu Stajića (21) u krugu danilovgradske kasarne.

Ovo podsećanje na brkatog potpredsednika vlade, docnije nagrađenog ambasadorskom sinekurom, kopča je za priču o duhovnom bombardovanju koje vlast u Podgorici godinama sprovodi nad sopstvenim narodom i istorijom. Krešendo rušilačkog pohoda na obraz Crne Gore je odluka krnje skupštine da uspravni Montenegro uvede u Alijansu koja joj je kosila decu u Murinu, proždirala radare i kasarne, aerodrom "Šipčanik" izbušila kao sir...

Ništa se bolje nije moglo očekivati od odmetnute oligarhije koja je opoganila korotu na crnogorskoj kapi priznavši Tačijevu frankenštajn "državu" i koja je podigla ruku "za" u Unesku da se krstolomcima povere na čuvanje Gračanica, Visoki Dečani, Pećka patrijaršija, Sveti arhangeli... U njihovom koordinatnom sistemu prirodnije je da se o ulasku Crne Gore u NATO pita neki Ron iz Utrehta nego nesrećnici iz Murina koji ostadoše bez svojih Miroslava (14), Olivere (13), Julijane (10), Vukića (46), Milke (69) i Manojla (72).

Kod ovog poslednjeg u crnom nizu počivših, uspravni Montenegro je, ne tako davno, prilježno potvrdio Burzana. Porodici Manojla Komatine naloženo je da vrati novac koji je dobila kao odštetu?! To se i moglo očekivati, jer kako neko može biti obeštećen za žrtvu u ratu koji nije ni postojao? I kako neko može i da se drzne da tuži dželata sa kojim će sivi sokolovi, za koji dan, "oslobađati" Kabul ili Damask. Bombama, razume se.