Komentar: Polutke

NIJE, na našu nesreću, nikakva novost što smo prošle godine proizveli svega 75.000 tona junećeg mesa, najmanje u poslednjih 80 godina, i što planiramo da ozakonimo uvoz iz Brazila. To nije vest. To je tragedija - pucanj u seljaka.

Već decenijama sve garniture prilježno stežu omču oko vrata srpskih poljoprivrednika. Sekiraju se što naši čobani ne znaju da čuvaju stoku kako treba. Ne razumemo se ni u svinje. Tako neuki izgleda da ćemo uvoziti polutke iz Brazila, Argentine i drugih "komšijskih" zemalja.

Kažu nam da to meso ne putuje dugo. Iako prelazi sedam mora i sedam gora, makar putovalo pun mesec zadržaće, vele, "svežinu i kvalitet".

A istovremeno, ređaju se i originalni predlozi da, recimo, neke domaćine iz Takova ili sa Peštera obučimo kako da u hladnjačama sortiraju rebarca i butkice tovljenika iz Patagonije?!

Dakle, bolje im je da se pretvore u robotizovane nadničare, nego da uzgajaju i kolju u sopstvenom oboru. Ta globalna satara visi iznad šajkače i slabo će se danas ko setiti da se za srpsku govedinu osamdesetih otimalo pola planete.

Izlaz, međutim, postoji. Država može, ako hoće, da natera domaće biznismene, velike zemljoposednike, da po hektaru zemlje koju obrađuju, drže bar jedno - uslovno grlo stoke. Time bi možda udahnuli život srpskom stočarstvu.

Da potkočimo oronule štale, obnovimo krda i sačuvamo decu od brazilskog i argentinskog škarta, koji je Kina odbila da uvozi. Da znamo šta jedemo i da nam u marketima više ne narezuju "domaće" šunke iz amazonskih pušnica.

To bi morali da znaju ovi što su se rastrčali za glasove, iako se ovog puta manje slikaju sa simentalkama. Ko god od njih posle 2. aprila bude čitao zakletvu neka ima na umu - ubijemo li seljaka, ubili smo Srbiju.