Dušan Proroković: Rat u prokletoj avliji

JEDNA od anegdota iz predratnog Beograda govori kako su novinari "Politike" prve jutarnje sastanke počinjali pitanjem: "Kada će početi rat?" Istovremeno bi razmatrali i: Ko bi mogao udariti protiv koga? Hoće li Amerikanci pomoći Britancima, može li se održati nemačko-sovjetski pakt, da li će Staljin protiv Čerčila ili Hitlera...

Čitajući zapadnu štampu poslednja dva meseca i sumorne prognoze o budućim dešavanjima na Balkanu, moramo se zapitati i kada će taj novi rat kod nas početi i ko će tu protiv koga ratovati?

Kombinacija je puno, mnogi interesi su isprepleteni, razne opcije su moguće. Od nemačkog "Cajta" do američkog "Politika" nariče se nad našom sudbinom. I najmanji incidenti, potom, vešto se pakuju u konstruisanu širu priču. Izuzimajući nesrećne devedesete godine, kada se sa jugoslovenskog prostora izveštavalo o ratovima, nikada od tridesetih godina 20. veka u zapadnoj štampi reč rat nije više puta pomenuta u kontekstu Balkana. Pred početak građanskog rata u Jugoslaviji se taj pojam u javnosti dugo izbegavao.

U Sarajevu je to među prvima izgovorio Radovan Karadžić polemišući sa Alijom Izetbegovićem na čuvenom skupštinskom zasedanju 14. oktobra 1991. godine i cela politička čaršija se sablaznila: o kakvom ratu Radovan priča!? Danas se rat pominje na svakih sedam dana i uopšte nema sablažnjavanja. Čak, naprotiv.

Hrvatski član Predsedništva BiH Dragan Čović, iako izražava nadu da rata neće biti, zaključuje "da o tome ne odlučujemo mi, nego velike sile". Kada se među "velikim silama" govori o ratu, onda ga valjda mora i biti.

Istina je, rat se može relativno lako zapodenuti. Ako jugoslovenski primer baš i nije najbolji, zbog istorijskog nasleđa i još mnogo razloga, onda je to uočljivo na ukrajinskom. Mehanizmi za izazivanje rata, od medijskih do (spoljno)političkih, danas su razrađeni kao nikada u istoriji. Čak se o tome može naći i pristojan kontingent stručne literature. Ipak, neka preterana želja za ratom niti verovanje da se oružanim putem nešto rešava ne postoji kod većine balkanskih naroda. Osim kod kosovskih i makedonskih Albanaca, koji se mogu mobilisati na akciju. Ostali su umorni od rata i iscrpljeni od kriza. A što se Albanaca tiče, uz Moldavce su postali evropski narod sa najvećim procentom emigranata. Ako mladi beže, ko će onda ratovati?

Naravno, sve ovo znaju i vodeći analitičari zapadnih medija. Rata na Balkanu može biti, ali su jednake šanse da ga bude i na barem još desetak lokacija u Evropi. Isto tako, zanemaruju se ogromne socijalne tenzije. Ne postoji samo rizik od međudržavnih sukoba, već i od ozbiljnih unutardržavnih kriza. Ali svejedno, oni će nastaviti da pišu i podgrevaju privid kako rat samo što nije počeo. Zašto?

Odgovor je jednostavan: zato što je Balkan ilustrativni primer neuspeha politike SAD i EU. Četvrt veka su u njihovim rukama bili i hleb i pogača. Balkanske državice su teritorijalno male, vojno slabe, politički nesamostalne i ekonomski zavisne. U poređenju sa drugim delovima sveta, među njima su mogli da urede odnose relativno lakše i efikasnije rešavaju probleme. Samo, da bi se tako nešto desilo, bilo je neophodno definisati principe po kojima će se raditi i potpuno ih se pridržavati. Što nije bio slučaj.

Prvi, Badinterov princip pogazili su upravo oni koji su ga i definisali. Politika se vodila samo primenom surove sile i pratećim ponižavanjem svakoga ko bi barem malo podigao glavu. Sada, kada se okolnosti u međunarodnom poretku menjaju, neće više biti ni sile kojom se mogu batinati nepoželjni. A principa nema. Dakle, moraju se definisati novi, da bi osigurali regionalnu bezbednost i konstruisali dugoročno održiv politički okvir.

Zapad je izgubio šansu da sam kreira taj okvir. Ovo što su napravili polako odlazi u istoriju, a o novom se neće pitati samo oni. I otuda sada opet nova priča o ratu. Bolje da se zarati nego da se dozvoli ulazak novih igrača na Balkan i stvaranje nove regionalne bezbednosne konstrukcije. Lakše je da nas proglase prokletom avlijom, nego da prihvate deo odgovornosti i priznaju neuspeh.

Dušan Proroković, Centar za strateške alternative