Tramp i Srbi

PROSVEĆENI deo srpske elite konačno je mogao da odahne. Na saslušanju pred nadležnim odbrom Senata novi šef Pentagona Džejms Matis je državoliku tvorevinu kosovskih Albanaca nazvao "državom", ponovio kako Srbija pre prijema u EU mora regulisati svoje odnose sa susedima (što znači priznati tzv. Republiku Kosovo) i još se osvrnuo na povlačenje američkih snaga iz Kfora.

Eto dokaza da se ništa u politici Donalda Trampa prema Srbiji neće menjati. I da ostajemo čvrsto na "Klintonovom putu".

Posle pobede Donalda Trampa na Balkanu, međutim, više ništa nije isto. A tek će se puno toga menjati. Matis je rekao nekoliko rečenica i o nama, ali je to bila periferna tema, pokrenuta pre svega u kontekstu ostanka ili odlaska američkih vojnika sa Kosova. Ostali aspekti kosovskog pitanja uopšte nisu razmatrani. Možda neće ni narednih meseci, pošto je, sudeći prema prvim reakcijama, to daleko od prioriteta nove administracije u Vašingtonu. Zato je sasvim moguće da se po inerciji nastavi sa dosadašnjom politikom.

U čemu je onda razlika?

Prvo, ako bude inercije, impulsi će biti slabiji. Potpredsednik SAD Džozef Bajden dolazio je u Beograd da pritiska naše rukovodstvo oko novih ustupaka Prištini, a još nekoliko puta se sastajao sa Aleksandrom Vučićem na raznim međunarodnim skupovima. Njegov naslednik to neće činiti. Pritisci će biti ređi i bleđi, pa će samim tim i uticaj kopniti.

Drugo i daleko važnije jeste da izbor Donalda Trampa i sve što se posle toga događa ukazuju nam na duboku krizu u kojoj se SAD nalaze. Ona ima svoju socijalnu, političku i ekonomsku dimenziju.

Gledajući iz današnje perspektive, kriza je počela 2008. godine i sada je na vrhuncu. Opterećene unutrašnjim problemima, SAD više ne mogu da u spoljnopolitičkoj areni nastupaju kao, na primer, pre petnaest godina. U svetskom poretku uspostavlja se ravnoteža snaga, i to će se odraziti na regionalnu bezbednost u svim krajevima sveta. Pa tako i na Balkanu.

Paralelno sa opadanjem uticaja SAD ovde će rasti uticaji nekih drugih "velikih igrača". Kod nemačkih i britanskih analitičara već preovladava blaga histerija kada pišu o dolasku Rusa na naše prostore. Kao da su tenkovi Crvene armije već negde na putu ka Beogradu. Ipak, u bliskoj budućnosti ja bih veću pažnju posvetio jačanju uticaja radikalnog islama među Albancima, jer je to verovatno i najveća pretnja celokupnom regionu. Ko će štititi Albance ako se Amerikanci povlače sa Kosova? Kako ko shvata sopstvenu bezbednost je stvar percepcije. Može Srbija voditi najmiroljubiviju moguću politiku, ova generacija Albanaca joj neće puno verovati. Gde će oni naći saveznike? Sa kim će se najbrže dogovoriti?

Treće, taman i da Tramp uspe da održi SAD kao dominantnog aktera na međunarodnoj sceni (mada su mu šanse male), njegov pristup prema EU je u velikoj meri različit od dosadašnjeg odnosa. I suprotno, odnos Brisela prema novom američkom predsedniku se razlikuje od svega do sada viđenog. SAD i EU ulaze u period turbulentnih odnosa, sa vrlo neizvesnim ishodima po mnogim pitanjima (na primer, Transatlantski sporazum je verovatno mrtav, kao i transpacifičko partnerstvo).

Problem za srpske političare (a posledično i za širu javnost) je što su nam iz Vašingtona pretili štapom, a iz Brisela mahali šargarepom, pa se sticao utisak da ustupcima koje činimo (a učinili smo ih onoliko od 2000. godine) možemo zaslužiti nekakvu nagradu. Samozavaravali smo se. A često je bilo teško (ili nemoguće) suprotstaviti se koordiniranoj akciji SAD i EU. Sada će se nekakav manevarski prostor otvoriti za odbranu sopstvenih interesa, ali i stvoriti okolnosti za realnije sagledavanje situacije u kojoj se nalazimo i racionalnije postavljanje. Šargarepa u međunarodnoj politici nema, kao što u kafani nema besplatnog ručka.

Dolaskom Trampa za Srbiju se puno toga menja. Više ništa neće biti isto, pa taman i da nam pošalje Hilari Klinton za ambasadora u Beogradu. Nekih šansi da popravimo nesnosan položaj će biti. Koliko ćemo ih mi prepoznati i kako ćemo ih iskoristiti su već neke druge stvari.

Dušan Proroković, Centar za strateške alternative