Južna Mitrovica: Molimo Boga da se 2004. ne ponovi

POVEĆANjE tenzija znatno teže preživljavaju Srbi južno od Kosovske Mitrovice. Okruženi Albancima, sveli su svoje kretanje na minimum, a već s prvim mrakom povlače se u svoje domove.

To najbolje znaju sveštenik Nenad Stojanović i njegova petočlana porodica. Oni su jedini Srbi u južnom delu Mitrovice. Opasani bodljikavom žicom, koja štrči s visokih betonskih ograda, svili su svoje porodično gnezdo u delimično obnovljenom parohijskom domu, kod Crkve Svetog Save.

Sa strahom osluškuju informacije koje svakodnevno stižu iz Prištine, ali se nadaju i Bogu mole da se martovski pogrom 2004. godine, kada je ovaj hram uništen i oskvrnavljen, nikada više neće ponoviti.

- Rečeno mi je da nije bezbedno da izlazim u mantiji i ja sam to poslušao. Sedimo u kući, slušamo vesti i verujemo da će ova kriza proći. Savetovano mi je i da se deca ne približavaju ogradi kako ne bi došlo do nekog incidenta - kaže nam Nenad.

Razmišlja, veli, da decu i suprugu prebaci u severni deo grada.

- Meni je mesto ovde u svetinji i ovde sam sa Božjim i blagoslovom Svetog Save. Uzdam se u njih i verujem da će da nas zaštite i spasu.

U crkvenom dvorištu, koje više podseća na logor, detinjstvo provode Nenadovi sinovi Dimitrije (8), Filip (5), Marko (4) i jednogodišnji Lazar. Neretko, umesto žagora svojih vršnjaka, slušaju zvuke oružja iz kasarne tzv. Kosovskih bezbednosnih snaga, smeštene tik uz ogradu hrama.

- I to što spavamo, to je samo na jedno oko. Ipak, privilegija je živeti na ovoj svetoj zemlji i moliti se višnjem Bogu - smireno nam govori sveštenik, glava jedine srpske porodice u južnomitrovačkom getu.

TATJANA ZA PEVNICOM

- Veoma često liturgiju držimo sami. Deca mi pomažu, a supruga Tatjana stoji za pevnicom - prenosi otac Nenad tužnu atmosferu iz hrama koji su Albanci spalili u martovskom divljanju 2004. godine, ali koji se polako diže iz pepela.