Patrijarh Irinej: Rekao sam ambasadorima da Peć nije u stranoj državi!

MORAMO da učinimo sve da naše Kosovo opstane. Nažalost, okolnosti nam nisu nimalo naklonjene, ali živimo u nadi. Nagoveštaji nekih promena u najnovijim događajima daju zrno nade da će se stanje u svetu promeniti i da će Evropa i Amerika početi da čine ono što su i u prošlosti činile - da seju kulturu, duhovnost, da zbližavaju narode, a ne da stvaraju ratove, revolucije, tragedije, migracije...

Ovu poruku, zaokupljen sudbinom Kosova i Metohije baš kao i njegov prethodnik blagopočivši patrijarh Pavle, u predvečerje božićnog praznika šalje Njegova svetost gospodin Irinej.

Poglavar SPC ponavlja da je Kosovo "naša sveta zemlja, naš Jerusalim, ali nažalost i naša golgota."

- Ali, moramo da znamo da posle golgote dolazi vaskrsenje!

Ova duboka hrišćanska misao o kolevci srpske države ključna je tačka patrijarhovog razmišljanja o najvažnijim društvenim i crkvenim temama, čije delove prenosimo.

MESTO ROĐENjA

SRBIJA je učinila mnogo da sačuva naše svetinje na Kosovu kao srpske. Naša je stalna obaveza da to činimo u svakoj prilici. Moramo i svet da o tome upoznajemo. Razgovarao sam sa mnogima koji dolaze iz država koje su priznale Kosovo, čime su pristali da naše svetinje postanu albanske. U privatnom razgovoru, oni uglavnom priznaju da dobro vide stanje i situaciju u pokrajini. Oni koji su tamo bili u različitim ulogama sa jednim mišljenjem su došli, a sa drugim se vratili. Videli su i shvatili stvarnost. Nažalost, njihovi glasovi se ne čuju, mada su pojedini vrlo glasoviti i jasno govore ono što misle.

Rođen sam u okolini Čačka, a na Kosovu sam živeo 20 godina. Kosovo je moje drugo mesto rođenja. Nisam tamo rođen, ali jesam tamo uzrastao, upoznao svet, narod, istoriju. Kada kažem Kosovo, mislim na zemlju, narod, svetinje. Mislim i na Pećku patrijaršiju koja je i danas rezidencija srpskih patrijarha. Rekao sam nekim ambasadorima da ne mogu da zamislim da istorijska rezidencija srpskog patrijarha bude u stranoj državi. Kosovo je mesto gde je stvarana istorija, mesto naših svetinja. Gde god mrdnete tamo je srpska crkva, bilo da zaista postoji ili je u ruševinama, ili po imenu. Malo je zemalja u svetu i krajeva koji su imali toliko svetinja koliko je Kosovo imalo.

PAPA I PROMAŠAJI

POJAVA pape Franje unela je nove odnose Rima sa pravoslavljem. On je, po svoj prilici, čovek koji je sagledao vreme, prirodu i misiju crkve u svetu. Imam utisak da je papa svestan i događaja, da ne kažem promašaja iz prošlosti koje, inače, Rimokatolička crkva u svom interesu, a nauštrb celoga hrišćanstva zanemaruje. Čini mi se da on to uviđa i da želi da na određeni način to popravi.

Njegov razgovor sa ruskim patrijarhom na Kubi daje nam puno razloga da svi tako mislimo. Bio je to prvi susret pape sa jednim pravoslavnim poglavarom, sa izuzetkom Carigrada. Znamo kakvu je ulogu imao Rim do deobe crkava.

Nažalost, naš odnos sa Rimom umnogome kvare naše komšije događajima koje dobro pamtimo i koje, nažalost, predstavljaju tragediju i hrvatskog i srpskog naroda. To su okolnosti u kojima su Srbi podneli ogromne žrtve od braće hrišćana. I danas smo svedoci nemilih pojava koje ne služe našem zbližavanju, što je volja Božija i naša želja, već stoje kao velika prepreka. Mi najpre kao hrišćani, a potom kao pravoslavci, dužni smo da učinimo sve da se to stanje popravi.

Sadašnji papa to dobro uviđa i zato je sa svoje strane formirao komisiju koja razgovara sa našom. Neposredan povod za formiranje ovih tela jeste pitanje Alojzija Stepinca i rasvetljavanje njegove uloge u zvanju i vremenu u kom je živeo i delovao. Preko naših komisija pružamo nepobitne istorijske činjenice.

Njihova je stvar koliko će to uvažiti i koliko će prihvatiti. Bez obzira na to, ovi argumenti će ostati za istoriju. Naša želja je da ne oklevetamo bilo koga već da iznesemo istorijske dokaze koji govore za i protiv onoga što Vatikan želi da učini sa Stepincem.

Ova složenost odnosa danas nam je veliki teret, ne samo za crkvu, a više našem narodu. Za vreme Drugog rata više od milion Srba, nevinog naroda, stradalo je samo zato što su bili Srbi i pravoslavni. Slično se ponovilo i krajem prošlog veka.

SABOR NA KRITU

SABOR na Kritu bio je skup od kojeg se mnogo očekivalo. Možda nije ispunio sve želje i nade svih crkava, ali vrlo je bitno da je održan. To pokazuje da je sazrelo vreme da se održavaju ovakva zasedanja. Poznato nam je kroz kakve prilike su prošli slovenski i drugi narodi u prošlosti, zbog čega nije bilo uslova za ovakvo sabranje.

Poslednji sličan sabor održan je u dalekom osmom veku, a retko su održavani i pomesni sabori pojedinih crkava. Skup na Kritu održan je posle mnogo vremena koje su obeležile burne političke i druge promene u čitavom čovečanstvu. On se ne može smatrati vaseljenskim, pa možda ni svepravoslavnim, budući da na njemu nisu učestvovale sve pravoslavne crkve, uključujući i rusku.

Ove patrijaršije imale su prigovore koji su, po mom ličnom mišljenju, trebalo da budu rešeni pre zasedanja, ili na samom saboru. Pojedine crkve imale su primedbe koje možda nisu suštinske, ali su ipak zasluživale pažnju. Ovaj sabor nije doneo velike novine. Ono suštinsko što crkvu interesuje ostalo je da se definiše. To je pitanje dijaspore, davanje autokefalije, autonomija i slična aktuelna pitanja.

Moram da priznam da sam lično smatrao, što je bio stav i naše crkve u celini, da ne bi trebalo da idemo na Sabor ako ne dolazi Ruska crkva. Pre konačne odluke sazvao sam naše episkope iz Srbije i pojedine iz inostranstva i oni su bili manje-više jednoglasni da ipak odemo, što sam ja i prihvatio. Nismo pogrešili jer smo svojim prisustvom dali ravnotežu Saboru, donekle opravdali dolazak crkava koje su izostale i stvorili atmosferu da se taj momenat prevaziđe.

Rusi su očekivali da se ne odazovemo. Objasnili smo im da smo učestvovali jer smo dali obećanje da ćemo otići. Time smo doprineli da se očuva jedinstvo naših crkava i ugled toga Sabora.

ABORTUS JE GREH

SVAKA žena je stvorena da bude majka. To biće koje diše ljubavlju prema svom porodu čini najveći zločin, ako ubija nevino biće koje se zove dete i čedo. To je najveći greh. Niko nema taj dar koji žena ima. Čovek može da stvori fabriku, da bude genije kao Nikola Tesla, ali život može da podari samo majka i to je najveći Božiji dar. Rađaj da se množite svi, to je prvi blagoslov Božiji koji je dat ljudima.

Sva priroda je u znaku rađanja. Mi sveštenici moramo da ukazujemo da je čedomorstvo najveći greh koji može da učini čovek nevinom biću. Kažu da će Srbi biti manjina već za nekoliko decenija. Tačno je to, doći će. Zato i ima religija koja svoje verne drži i uči da ispunjavaju Božiju zapovest - rađajte se, množite se!