Dragomir Anđelković: Očaj NATO satrapa

EVROATLANTSKI jurišnici kao da su podivljali ovih dana. Neokolonijalni guverner BiH, visoki predstavnik Incko, preti Republici Srpskoj intervencijom NATO snaga. Iz vrhova tog pakta nezvanično se puštaju vesti da se sprema da preduzme niz mera, uključujući vojne akcije, kako bi sprečio jačanje ruskog uticaja u Srbiji i na prostoru drugih balkanskih zemalja koje još nisu uvučene u NATO. Hrvatska se histerično ponaša prema nama, ističući navodnu svoju nedodirljivost i superiornost jer je, kako kaže jedan njen zvaničnik, "zemlja članica NATO saveza, pa je time sve jasno".

Da li zbog svega toga treba da se zabrinemo? Odmah da kažem: ne! Radi se o panici NATO očajnika. Sa pobedom Trampa nagovešten je skori radikalno drugačiji spoljnopolitički kurs SAD. Posle njegove odluke da državni sekretar (ključni čovek za kreiranje i vođenje spoljne politike) postane Reks Tilerson otklonjene su sve sumnje oko toga da li je mislio ozbiljno. Jeste. Amerika se ponovo okreće realpolitici.

Taj pojam se izvorno vezuje za (geo)politički pristup Bizmarka i podrazumeva neopterećenost državne, pre svega spoljne politike, ideološkim motivima. Tu se sve vrti oko konkretnih interesa. Uostalom, kako je u jednom govoru nedavno rekao i sam Tramp, on je kao poslovni čovek navikao da na javne aktivnosti gleda kroz prizmu dolara. Isključivo u skladu sa tim vodiće politiku SAD. Kada se radi o NATO, bio je vrlo jasan: Vašingtonu on treba samo u meri u kojoj mu koristi. Ne zanima ga kao sredstvo za širenje ekstremno shvaćene neoliberalne ideologije, kao mehanizam za prodaju američkog oružja.

Ko želi da mu Vašington bude saveznik, moraće da izdvaja mnogo više novca za odbrambene potrebe, odnosno da ga ulaže u nabavke oružja od američkih kompanija. Ako evropske članice NATO smatraju da im treba američka zaštita, od njih se očekuje da pokrivaju veliki deo troškova angažovanja i boravka snaga SAD u Evropi. Znači, koliko para toliko vojne muzike. Pri tome svakako se isključuje ideološka ekspanzija prema istoku. Biznis koji je podržao Trampa, pre svega naftno-gasne kompanije koje rade u samoj Americi, ima slične interese kao Rusija. Energenti koje proizvode su kvalitetni, ali rentabilni tek po ceni znatno višoj od one koja pogoduje proizvodnji nafte na Bliskom istoku, ka kome je usmeren znatan deo globalne poslovne oligarhije koja je podržala Hilari Klinton. Štaviše, „Ekson Mobil“, energetski gigant čiji šef sada prelazi na poziciju američkog državnog sekretara, u prethodnim godinama se ozbiljno pozicionirao u Rusiji. Uskoro će postati jedan od tamošnjih najvećih proizvođača nafte.

Daleko je od toga da će američka politika postati humanistička. Taman posla. Biće vrlo pragmatična, pa i brutalna tamo gde joj je to interes. Ali, u našem regionu se može očekivati da baš zbog njega dođe do relaksacije geopolitičke napetosti. Rusija i SAD će resetovati odnose i početi da ih razvijaju u pravcu interesne saradnje, a ne ideoloških sukoba. Druga strana medalje je očekivano zaoštravanje odnosa u nekim drugim delovima sveta. No, srećom, mi se tamo ne nalazimo, a ovde gde smo nemam sumnju da će nastupiti povoljnije geopolitičke prilike. Doduše, ne za sve. Ono što je za jedne sreća za druge je nesreća.

Gubitnici će biti svi oni koji su profitirali na politici konfrontacije Zapada i Rusije, odnosno projekciji negativnog zapadnog stava prema Moskvi na Srbe. U širim razmerama to je anacionalna evropska elita, razni ruski tradicionalni neprijatelji, deo poslovnih krugova kojima je išlo u prilog suzbijanje ruskih energetskih poslova. Kada se o našem okruženju radi, tu su Zagreb, Sarajevo, Priština, Podgorica, ali i ovdašnje okupacione strukture instalirane tokom 90-ih (RS) i posle 5. oktobra (Srbija), te njihova ideološko-propagandna "peta kolona". Svi oni su uplašeni, jer vide da im se opasno ljuljaju pozicije i sada drsko probaju da preko noći izvuku još neke ustupke od nas ili bar da nas obeshrabre da mi uskoro pređemo u ofanzivu i u realističnim razmerama zatražimo ono što nam pripada. Od otetog na severu Kosova, preko anuliranih izvornih dejtonskih principa, do prava koja pripadaju (i to po EU standardima) Srbima u Crnoj Gori, a grubo se gaze.

Tu se krije objašnjenje za histeričnu propagandnu akciju onih NATO struktura koje će uskoro izgubiti moć koju sada imaju. Ne nasedajmo na to. Odmereno, ali energično odbijajmo njihovu verbalnu agresiju i čekajmo skore povoljnije prilike da produktivno rešavamo srpsko pitanje. Evroatlantski gubitnici nam sada prete praznom puškom i bilo bi smešno i sramno da se zbog toga uplašimo ili preterano uznemirimo!