KOMENTAR: Praznik

Od ovih ustreptalih reči vođe ugarskih Srba Jaše Tomića, izgovorenih pred 757 delegata Velike narodne skupštine u Srpskoj Atini 25. novembra 1918, do trenutka kada je predsednik Tomislav Nikolić predložio da se taj istorijski datum podigne na pijedestal državnog praznika, protekao je gotovo ceo vek.

Dozrevao je 25. novembar do "prazničnih visina" punih 98 godina, ali ni danas nije sasvim sazreo u svakom srcu, glavi i političkoj opciji. Jer, kada se dnevna politika nadredi istoriji, onda je moguće i da stranka Nenada Čanka (LSV) zatraži da se u isti rang stavi i 28. jul 1974, kada je usvojeni Ustav SFRJ Vojvodini dao status države u državi.

To je akt koji je samo 56 godina posle prisajedinjenja, a 29 pošto je Baranja uknjižena u hrvatske granice, crno na belo obesmislio minuli rad naših dičnih predaka. Onih što su vekovima izgarali u divovskoj borbi da objedinjeni Srem, Bačka, Banat i Baranja obuku "najpre srpsku košulju, pa tek onda jugoslovenski kaput". Da se ujedine sa sunarodnicima preko Beograda, a ne preko Zagreba.

U decenijama komunizma, jugo-kaput bespoštedno je žuljao srpsku košulju, odnosno jedinstvo koje su nam u amanet ostavili Svetozar Miletić, Jaša Tomić i njihovi vekovni saborci. Najdublji žuljevi datiraju upravo iz perioda vladavine Ustava iz '74. koji je Vojvodinu postavio iznad Republike Srbije.

Ukoliko LSV zaista predloži taj datum za državni praznik, u najmanju ruku biće zanimljivo posmatrati ko "pita glavu i srce", a ko samo težnju da uknjiži sitan dnevnopolitički poen.