Akademik i politika

POLITIKA je jedina delatnost koja je dostupna svakom stanovniku države nezavisno od statusa, obrazovanja, mesta stanovanja. Otuda Janusovo lice politike. Na njen teren ulaze i oni sa znanjem i oni bez znanja o osnovnim problemima i pitanjima "opšte suštine". U Srbiji tradicionalno postoji juriš na politiku, i to je ono što otežava profesionalizaciju, a samim tim i podizanje nivoa kvaliteta političkog mišljenja i delovanja. Pažnju privlači jedan sloj intelektualnog staleža koji doprinosi anarho-nihilističkoj komponenti srpske politike i demokratije. Osobenost ove intelektualizirane politike je u tome što, na primer akademik ili književnik, pokriva svoje javno delovanje autoritetom struke, čime se dobija privid autoriteta u javnom polju društva.

Nedavno je akademik Dušan Teodorović u razgovoru za nedeljnik NIN (11. 8. 2016) demonstrirao rđavu stranu srpskog političkog mišljenja o kojoj je ovde reč. Nije reč o njegovoj političkoj opredeljenosti. To što on podržava "Dosta je bilo", njegovo je demokratsko pravo. Iz tog prava logično sledi i njegovo odbijanje da prihvati funkciju ministra prosvete u aktuelnoj vladi, premda ga niko nije pozvao.

Za posmatrača političkog života u Srbiji interesantno je kako akademik politički misli i da li prekoračuje granice nacionalne pristojnosti na koju ga obavezuje akademski status.

Pošto je sadašnju vladu i njenu politiku obojio najcrnjim bojama (a i to je stvar političkog znanja), on plasira ideju o obnovi DOS scenarija. Tako, veli on, opozicija treba da se ujedini, makar na tri meseca, da nađe zamenu za Koštunicu, a da se posle toga razilazi. Jedino nedostaje 5. oktobar. U ovom planu za neku novu revoluciju, zabunu unosi njegova tvrdnja da Srbiju već dvadeset pet godina vode ljudi kojima ni po čemu ne pripada da vode ovu zemlju. U tom pogledu ne ostavlja nikavu sumnju: ništa se nije promenilo i "čini mi se da sam posle četvrt veka u istoj situaciji". Dakle, ništa nije bilo dobro, ako pogledamo na blisku prošlost. Neko tu duboko greši. Ili je pogrešno mišljenje o srpskom društvu ili je situacija ukočena dvadeset godina a mišljenje logički ispravno? Poznavaoci društva i politike na ovu dilemu mogu da se samo osmehnu.

Neočekivanu strast izliva akademik kada ocenjuje sadašnju vladu i njenog predsednika. Najpre tvrdi da se Vučić ponaša diktatorski, a zatim da je "jedini način da ova zemlja dobije šansu da ide napred da Vučić i čitava ta ekipa oko njega odu s vlasti". Demokratski, nema šta! Ovim iskazima akademik je pokazao oskudicu znanja o političkim pojmovima, a s druge strane nenadano je uvredio i sve one građane koji su izašli na izbore da bi izabrali vladu. Sad, neko tu duboko greši - ili oni milioni glasova koji su se opredelili za Vladu u narednom mandatu ili akademik sa svojom oštrom porukom da čitava Vlada odstupi!

Etiketa o Vučiću diktatoru se preuzima od nekoga ko bi morao da kritički meri javne reči. Nije potrebno stručno znanje da bi se ocenio sistem političke vlasti i način vladanja ličnosti u tom sistemu. Žalosno je kad neko u Srbiji demokratski biranu vlast kvalifikuje kao diktatorsku. Oni ne vide opoziciju na svim nivoima javnog delovanja. Ne čitaju sve one kamenice od reči koje se bacaju na predsednika Vlade. Ako to ne vide, neka se prisete Titove vladavine, pa neka uporede. Ako je Vučić diktator, Tito nije. Nešto od toga mora da bude istina. Na drugom mestu akademik domeće da se u Srbiji, danas i ovde, gradi kult ličnosti. Da se nije, kako bi rekao Gogolj, uobrazilja malo razigrala? A sve se pitam da li bi u dikataturi akademik ovako govorio o Vladi i njenom predsedniku. Čak i običnu kritiku Vlade - da li bi dozvolila Titova demokratija?

Kome sve ovo treba dokazivati? Srbija ima problem sa sobom. Tačnije sa jednom strujom anarho-nihilističkog političkog mišljenja koje se pokriva pripadnošću uglednim profesijama. Zašto bi neko sa strane smišljao ružnoću Srbije? Dovoljno je da prepiše ono što se govori i piše u jednom krugu javnosti, i to onom delu koji prima dodatak iz državnog budžeta.

Onaj ko se ubaci u političku borbu za vlast, pušta strastima na volju. Protivnik se ne podnosi, mrzi se. Oni koji su podržavaoci boraca za vlast, kao naš akademik, treba valjda da budu na strani razboritosti, logosa. A zašto nisu?

Dr Zoran Avramović, sociolog