Komentar: Povratak

NAMERA Prištine da ukine Ministarstvo za zajednice i povratak nije nimalo neočekivana. Jer, vraćanje raskućenih Srba Tačijevom "multietničkom eldoradu" očito nije potrebno.

Valjda im je previše i onih 1,5 odsto (od oko 250.000 proteranih) koji su u proteklih 17 godina sakupili hrabrosti da se opet skuće na razvaljenim temeljima i poharanim imanjima, koja su uzurpirali Albanci.

Slikovit i je i tmuran primer stradanja povratnika u Klinu. Tamo ne prođe ni dan a da na nekog od šačice Srba ne zapucaju, ne razbiju staklo, zapale letinu, upadnu u štale i pokradu stoku...

Dakle, to što Tačijevo ministarstvo na izdisaju "vrati", njegova policija i ćoravo sudstvo pokušavaju ponovo da oteraju. A koliko su on i njegovi bili prilježni u toj "humanitarnoj misiji", govori i podatak da su ograničili novac iz budžeta za povratak raseljenih - maksimalno 700 osoba godišnje. Računica je jasna. Da bi se svi proteranim Srbi vratili u svoje domove, bilo bi potrebno čak 357 godina!

I zato, ne treba se čuditi najavljenom ukidanju resora u frankenštajn državi. Jer, kad Srbima ukineš pravo na kretanje, kada njihove hramove pretvaraš u klozete i mauzoleje posvećene teroristima OVK, kada ubice Pantelije Dakića (12) i Ivana Jovovića (19) iz Goraždevca ni posle 13 godina nemaju ni ime ni prezime, onda je ovakav ishod sasvim logičan.

Vlastodršci kao da sami sebe pitaju pred ogledalom: uostalom, gde bi se i kome Srbi vraćali? U Prištinu, gde sada svi mogu da stanu u tri sobe? Ili u Prizren? Da na drevnoj kaldrmi budu manji od makovog zrna. Poput male Milice Đorđević.

Dakle, Tači i družina misle da su završili posao. Njihov odraz u ogledalu razobličava i moćnike koji ćute i žmure nad tihim genocidom. Ali nema predaje. Duga je ovo bitka. Vratićemo se...