Dušan Proroković: Kuda to ide Sarajevo

Ova garnitura političkih lidera u Sarajevu je propustila istorijsku šansu. Da li će im se i kada ukazati nova? To je teško proceniti. U istoriji se šanse ne dobijaju često.

Isto tako je teško proceniti kakva će sudbina BiH biti. Istorija nije škrtarila u BiH, pa nam je svako malo donosila neke sudbonosne događaje i započinjala procese koji su uticali i na daleku budućnost. Zbog toga često uzroke naše nesreće ne treba tražiti u sadašnjosti.

Međutim, protekle četiri godine političkim predstavnicima bošnjačkih muslimana se ukazala velika prilika. Naime, Aleksandar Vučić je, očigledno, u traženju politike prema BiH, te četiri godine lutao. On je tražio politiku, pokušavao da pronađe sagovornika u Sarajevu, istovremeno trpeći sa jedne strane pritiske Zapada za "promenu Dejtona", dok je sa druge strane trpeo "pritisak istorije" da "ne pređe Rubikon" i ne donosi odluku koja bi odvela ka ukidanju Republike Srpske.

Otprilike, u ovom periodu se u zvaničnom Beogradu razmišljalo kako unaprediti odnose sa Sarajevom, pa makar to značilo i da će na relaciji ka Banjaluci biti stagnacije. Otuda i desetine javnih poruka i odluka predsednika i premijera Srbije, koje su zatalasale javno mnjenje (od izjave da su prekodrinski Srbi Bosanci, do davanja miliona evra opštinskom rukovodstvu Srebrenice). Međutim, ono što je takođe bilo vidljivo u postavljanju Beograda jeste to da konkretnog predloga o tome kako unaprediti odnose sa Sarajevom nije bilo.

Zašto?

Prvo, u postojećem okviru, sa stavom da "EU nema alternativu", i nije ga moglo biti. Stav briselske evrobirokratije je o BiH jasan, i Srbiji tu nije ostavljen nikakav prostor za političke inicijative.

Drugo, bila je to računica sa previše nepoznatih. I treće, za Srbiju je BiH bio tek jedan od problema, i to svakako ne prvi na listi. Inicijativa je mogla doći samo iz Sarajeva, i sve su prilike, Beograd bi je oberučke prihvatio. Jedino je bilo važno da ta inicijativa bude zasnovana na realpolitici. Da se dejtonska konstrukcija zadrži, da se ne potencira pitanje o(p)stanka Srpske, a da se odnosi na relaciji Sarajevo - Beograd urede na nov način. Međutim, takva inicijativa je izostala.

Zašto? Odgovor je jednostavan i već mnogo puta viđen u međunarodnoj politici: Sarajevo je "beogradska lutanja" shvatilo kao slabost Srbije. A ako se procenjuje da je neko slab, onda ga treba još više pritiskati da čini ustupke. I tako je nastavljeno sa pričom o "genocidnim Srbima" koju slušamo već dve decenije (sa podnošenjem britanskog predloga rezolucije u SB UN 2015. godine), o "agresiji Srbije" i velikosrpskim ambicijama, o neophodnosti "unitarizacije BiH" (zbog toga su falsifikovani i rezultati popisa). U ovome je bošnjačko-muslimansko rukovodstvo imalo podršku sa Zapada, često su otuda i pokretane inicijative protiv Srbije. Iako su dugoročni (geopolitički) interesi pojedinih zapadnih zemalja potpuno suprotstavljeni muslimanskim (pa time i bošnjačkim) interesima. Sarajevo je umesto da skrene na novi, krenulo starim utabanim putem, insistirajući na temama i ciljevima definisanim još pre 25 godina. Iako su se okolnosti promenile, i iako se pokazalo tokom ovih četvrt veka da takvo postavljanje nije konstruktivno, da ne donosi dugoročni rezultat.

Sada, Srbija će, barem u narednim godinama, teško moći da ignoriše činjenice. Suštinskog raspoloženja u Sarajevu za unapređivanje odnosa nema. Što više ustupaka Srbija bude činila, retorika Sarajeva će biti sve zapaljivija. Zato će Beograd biti nateran da staje u gard i zauzima "odbrambenu poziciju". To nema veze sa tim ko je na vlasti, niti ima veze sa željama Aleksandra Vučića, već je zakonomernost u međunarodnim odnosima.

I Srbija tu mora računati na još jednu stvar. Radikalni potezi Sarajeva će se odraziti i na unutrašnje prilike u samom muslimanskom korpusu u BiH. Pospešiće regrutaciju novih pripadnika za razne fundamentalističke skupine. A to će se odraziti i na regionalnu bezbednost. Zbog toga možemo samo da žalimo što je Sarajevo propustilo priliku. Što političari nisu prepoznali šansu.