Miroslav Parović: Dogovor pre referenduma

Po principu "žabe i konja" u Srbiji se posle britanskog istupanja iz EU promoviše ideja referenduma o EU i NATO. Interesantno, najglasniji zagovornici referenduma su upravo oni za koje postoje indicije da su bliski anglo-američkom konceptu politike. Ukratko, ovaj koncept podrazumeva insistiranje na onim političkim tehnologijama koje dovode do podela u društvu, a referendum bi sada sasvim izvesno izazvao ozbiljnu podelu u kojoj bi se NATO snage najbolje snašle.

Sa druge strane, vlast uporno gura glavu u pesak i ignoriše činjenicu da posle britanskog NE za EU više ništa neće i ne može biti isto. Nastavak evrofanatične politike će samo produbljivati podele u društvu, a argument rezultata nedavno održanih izbora više ne pije vodu jer bez obzira za šta su ljudi glasali u aprilu, realnost je sada promenjena i nameće potrebu drugačije državne politike.

Smatram da je za Srbiju najbolje da u ovom prelomnom istorijskom momentu ostane politički i vojno neutralna država i da u tom pravcu treba ići ka nečemu što smo u izborima promovisali kao Srbija slobodna poslovna zona Evrope. Ovakvom politikom bismo napravili sasvim dovoljan otklon od EU, ali bez naglih zaokreta i egzibicionizma. Ovo navodim kako bi se videlo da nisu sve stranke podeljene po liniji za EU ili za Rusiju, a na čemu se sve više insistira baš iz anglo (tj. NATO) kuhinje.

Lično se ne protivim referendumu kao modelu donošenja političkih odluka jer u krupnim stvarima valja konsultovati narod i time učvrstiti državne pozicije. Međutim, bilo kakvom referendumu mora prethoditi ozbiljna društvena debata i pokušaj postizanja što šireg konzensusa i novog društvenog dogovora. To ne podrazumeva trule kompromise i namirivanje stranačkih infrastruktura (uključivši i moju) kroz učešće u raznim nivoima vlasti, a što se trenutno naširoko primenjuje. Naprotiv, to podrazumeva živ politički proces sa akterima koji imaju ideju šta i kako dalje, a zaključak tog procesa moraju biti relativno brzi izbori na kojima bi se biralo ne između stranaka, već između ponuđenih koncepata.

Miroslav Parović, Treća Srbija