Komentar: Košare

NEMA većeg besmisla od rata, ali malo je tako velikih nepravdi kao kada država i narod zaborave vojnike koji su poginuli u tim ratovima. Šesnaest godina Srbija se trudila da potisne sećanje na 1.300 vojnika koji su 1999. branili zemlju od invazije sa teritorije Albanije.

Većina njih bila je na odsluženju redovnog vojnog roka. Poslednja generacija koja je položila zakletvu na KiM. Imali su svega 18 ili 19 godina. Deca. Njih 108 u paklu Košara je ostavilo živote. Više od 250 je ranjeno. Mnogi su ostali invalidi. Jedan od njih, Vojislav Vukašinović imao je samo dvadeset godina kada ga je deset gelera pogodilo u glavu. Tri meseca je bio u komi. Godinu dana bio je potpuno slep.

I one koji su preživeli pakao Košara, taj pakao verovatno nikada nije napustio. Pokušajte da zamislite šta sanja osamnaestogodišnjak koji je proveo nedelje pod neprestanom vatrom albanske vojske i terorista OVK, dok su oko njega eksplodirale bombe NATO, najjače vojne alijanse u istoriji. Koji je gledao drugove kako ginu, ostaju bez ruku i nogu, umiru u jezivim mukama.

I zamislite kako se on oseća kada, posle rata, od države dobije samo gromoglasnu tišinu i nemilosrdni zaborav. A to im je Srbija učinila. Stideći se Miloševićevog rata, ponašala se kao da se stidi mladića koji su za nju položili živote, mladost, zdravlje i miran san. Njih niko nije pitao da li podržavaju Miloševića, da li žele u rat, da li su imali drugačije snove i planove. Dobili su poziv od države i tom pozivu su se odazvali.

Hrabri mladići čiste savesti zauzvrat su dobili samo zaborav od države koja je pokušavala da uspava sopstvenu savest. Najavljeni spomenik u Pionirskom parku ispraviće tek delić nepravde i sramote.