KOMENTAR: Prizren

GRANICE nisu na mapama nego u dušama - rekao je patrijarh Irinej u Prizrenu. I održao pravu lekciju svima koji tvrde da je Kosovo izgubljeno, da ga treba priznati i zaboraviti.

Istina je neumoljiva. Kosovo jeste član UEFA i FIFA, Svetske banke i MMF-a. Kosovski sportisti igraće na Olimpijadi. Sprema se nova ofanziva na Unesko i druge međunarodne institucije. Za EU Priština je glavni grad suverene države. Krajnji cilj svega toga je stolica u UN i tačka na svaku vezu sa Srbijom.

Beograd već godinama vodi tešku diplomatsku borbu da ovaj proces spreči ili makar uspori. Brisel i Vašington kažu: "Prihvatite realnost." Poručuju da smo rat izgubili i da je na delu krunisanje pobednika.

Srpski narod je i oko ovog pitanja podeljen. Mondijalisti i evrofili pričaju o normalizaciji odnosa, nacionalisti jednako ponavljaju priču o pravnom nasilju i okupaciji. Ima i onih koji bezumno prizivaju oružje i rat.

Zbog svega ovoga važno je srpsko kolo koje se posle 17 godina razvilo u Prizrenu. Uprkos zidovima, ogradama i obezbeđenju poalbanjenim gradom na Bistrici zaorilo se čuveno "Užičko" i zagrejalo srca retkih Srba koji su tamo ostali.

Državnu granicu ne čine rampa i pasoš, već ograda koju prema nekom prostoru svako od nas podigne u sebi. Kada bi polovina građana Srbije provela samo jedan dan godišnje na Kosovu i Metohiji, u pokrajini bi nas u svakom trenutku bilo oko 10.000. Dovoljno da manastiri u vreme liturgije budu puni, a narod u Velikoj Hoči, Goraždevcu i Dragašu osokoljen i bez osećaja da je zaboravljen.

Kada čovek ide u rodno selo, ne zanima ga ko je predsednik mesne zajednice. Izmišljene i nametnute granice u tom slučaju postale bi manje bitne.