Komentar: David

IZ mora uglavnom teških vesti kojima su mediji i juče zapljusnuli javnost, reportaža o Davidu Kitanoviću, prvoj bebi rođenoj posle 30 godina u selu Kaletincu kod Gadžinog Hana, isplivala je na površinu kao dragoceni biser.

Priča o malom Davidu "potopila" je juče sve druge. Kao da je ovo novorođenče udahnulo život nadi o pobedi nad belom kugom koja uveliko preti Srbiji. Njegov plač, bar za dan, pretvorio se u pobedonosnu praćku protiv srpskog Golijata, koji prazni gradove i sela.

Dok se vijore na žici u dvorištu roditeljske kuće, njegove pelene i benkice postale su nezaplenjena zastava života koji se ne predaje čak ni u vrletnom selu kojim "vlada" šezdesetak sedamdesetogodišnjaka.

Ali ponovo je David zakotrljao i lavinu preispitivanja o srpskim selima koja umiru, mladima koji ih ubrzano napuštaju, plaču novorođenčadi koji se u njima ne čuje decenijama. Podsetilo nas je ovo dragoceno rođenje i na sve ono što treba učiniti da David ne stasava u trošnoj kući bez kupatila, u selu bez puta, prodavnice, ambulante, škole... Na sve ono što se mora preduzeti da njegovi ponosni roditelji Milica i Sveta već sada ne razmišljaju o selidbi. Jer ne žele da njihovom prvencu družbenici budu starci, da u školu svakodnevno pešači po sedam kilometara u jednom smeru, da do dečjeg lekara putuju satima...

Zato je, juče, zdravi, zvonki Davidov plač opominjuće odjekivao Srbijom. Turobnu uspavanku, da će nas 2060. biti upola manje, kojoj smo se olako i neodgovorno prepustili, "prvo pa muško" iz Kaletinca očas je prekinulo. I u ovo predizborno vreme, sve je podsetilo da je najvažniji temelj države - novorođenče.