Očajni roditelji: Prokleta Jegrička nam je uzela dete!

JOŠ nam nije zarasla rana od pre 18 godina kada smo ostali bez osmomesečne bebe, a u četvrtak po podne zla sudbina nas je ponovo zavila u crno. Prokleta Jegrička nam je uzela sina! On mi je bio desna ruka, pomagao mi u svemu, a kako ćemo sada nastaviti da živimo bez njega, ne mogu ni da pomislim.

Držeći u naručju devetomesečnog sina, najmlađeg od sedmoro dece, gušeći se u suzama, priča Jaroslava Nikolić iz Zmajeva kod Vrbasa, majka šesnaestogodišnjeg Branimira, koji se utopio u Jegričkoj, u kanalu Dunav-Tisa-Dunav. Nesreća se dogodila u četvrtak po podne, na samo kilometar od trošne kuće sa brojem 146 u Ulici Petra Drapšina, na kraju sela.

- To mu je bilo drugi put u životu da je otišao na Jegričku - priča nam ucveljena Jaroslava, čvrsto privijajući najmlađe čedo u naručje. - Branili smo mu da ide tamo iako je bio dobar plivač. I slušao nas je. A ni on sam nije voleo vodu, ne znam šta mu bi da ode tamo.

Vredan i poslušan, Brane je, po priči njegove majke, u četvrtak biciklom otišao od kuće u obližnje Stepanovićevo na smeće da skuplja drva, kako bi porodici za zimu obezbedio ogrev. Već je dosta nakupio. Kako je kasnije završio na brani, majci i ocu Branimiru nije poznato.

- Tek što je muž došao kući, čuli smo neke sirene, ali nismo znali šta se dešava - nastavlja dečakova majka. - A onda je došao neko od komšija i saopštio nam najcrnju vest, da se naš Brane utopio u kanalu. To mu je bilo drugi put u životu da je otišao tamo. Zašto je otišao i ušao u vodu...? Ne zbog toga što je moj sin, ali Branimir je bio dobro dete. Na sve načine nam je pomagao. Hranio je stoku, nabavljao im travu.

Majka Jaroslava

Šesnaestogodišnjak je za manje od mesec dana trebalo da krene u treći razred Srednje škole "4. juli" u Vrbasu, gde je započeo da se školuje za auto-mehaničara. Radovao se tome što će završiti školu.

- Planirao je da posle toga pohađa školu za policajce - otkriva nam Jaroslava šta su bili planovi njenog, sada pokojnog sina. - Svi njegovi snovi su prekinuti, a nama jedino preostaje da doživotno žalimo za njim, i nosimo ga u slomljenim srcima.

U skromne dve prostorije Nikolića, bez vode i struje mesecima, u petak su dolazili poznanici i rodbina. Pokušavaju da uteše roditelje, ali nema te reči koja im može ublažiti bol. Stariji sin i ćerka znaju šta se dogodilo i da su ostali bez starijeg brata, a mlađi vide da se nešto dešava, ali su još mali da shvate kakva ih je nesreća zadesila.

Majka Jaroslava i otac Branimir

Mnogočlana porodica Nikolić jedva sastavlja kraj sa krajem i mesečno ima oko 25.000 dinara sigurnih primanja socijalne pomoći i dečjeg dodatka i onoga što Branimir, glava porodice, zaradi radeći u nadnici. On je sada morao da se zaduži da sahrani sina. Sve će to morati da vrate, a kako, ni sami ne znaju.

- Doduše, pomogao nam je jedan čovek, a osim njega drugi niko - veli Jaroslava. - Već pet meseci smo bez struje, čekamo nadležne da dođu da priključe, ali ih nikako nema. Isto je i sa vodom. Imamo ispred kuće neku česmu, pa bar ne moram da donosim sa drugog kraja ulice.

Nastradali šesnaestogodišnjak u petak u 17.30 je sahranjen na seoskom groblju u rodnom Zmajevu. Na večni počinak ispratili su ga njegovi najmiliji, rodbina i drugari.

Sestre i brat malog Branimira

ČEKA SE NALAZ OBDUKCIJE

ŠTA je uzrok dečakove smrti, njegovim roditeljima još nije poznato. Vele, još nisu dobili obdukcioni nalaz.

- Svakakve priče su došle do nas - govori nam Jaroslava. - Neko kaže da je čuo da mu je, kada je skočio u vodu, pukla kičma, jer je udario u kamenje. Da li je to ili nešto drugo, ne znamo.

DVOČASOVNA POTRAGA

BRANIMIR je, po onome što se zasad zna, nešto pre 16 časova u četvrtak po podne, sa nekoliko drugara, biciklom došao do brane na kanalu. Posle toga je skočio u vodu i više nije isplivao. Angažovani su bili i ronioci, koji su nešto više od dva sata kasnije pronašli beživotno dečakovo telo.