ČETIRI GODINE OD MASAKRA U VELIKOJ IVANČI: Celo selo kao groblje

KAŽU da vreme leči rane, ali nije tako. Sve nam je teže! U selu pustoš, kuće pobijenih zarasle u korov. Tuđa stoka i divlje životinje lutaju sablasnim dvorištima i njivama, koje niko ne obrađuje. Tog 9. aprila 2013. u Ivanči je stalo vreme. Još mi u glavi odzvanjaju jauci preživelih.

Ovako, kroz suze priča Radoje Stekić, dok stoji kraj groba ubijene supruge Dragane. Pored nje je sahranjena i njegova majka Danica. I nju je tog krvavog prolećnog jutra iz pištolja ubio pomahnitali Ljubiša Bogdanović. Ni danas, četiri godine kasnije, niko od meštana ne može da shvati motive zločina, koji je počinio do tada - dobri i mirni komšija. Ljubiša je svima njima bio rođak i pomagao im, nikad glas na njih nije digao, a onda je njihovom krvlju uprljao ruke.

- Trinaest ljudi je pobio, a danas mislim da je to sve moglo da se spreči - govori nam Stekić. - Samo da je Ljubišina žena Javorka viknula, da je pozvala bilo koga od nas. Valjda bismo ga nekako savladali, neko bi preživeo. Ovako, ljudi su ubijani na spavanju. Kao jagnjad. Nije poštedeo ni malog Davida. Šta mu je bilo krivo dete od dve godine?!

Sunčano je u nedelju bilo u Velikoj Ivanči. Baš kao i tog jutra kada su leleci odjekivali dvorištima i kućama poprskanim krvlju. Sunce je u nedelju okupalo i 13 spomenika na tamošnjem groblju. Bogdanović je ubio svog sina Branka i majku Dobrilu, zatim komšinicu Ljubinu i njenog sina Miloša Ješića. U susednoj kući dvoje Mijailovića ubio je hicima u glavu, kao i Danicu i Draganu Stekić na kućnom pragu.

U smrt je poslao i prve komšije, petoro Despotovića - malenog Davida, njegovu majku, oca, prabaku i pradedu. Ranio je svoju ženu Javorku, a onda presudio sebi.

Rodbina kraj belega Ješićima,foto V.Danilov

Teška tišina spustila se nad ovim mladenovačkim selom. Svaka druga kuća zavijena u crno, na svakoj ogradi umrlice, koje već polako blede. Ipak, sve i dalje podseća na masakr. Ivanča se nije oporavila. I neće.

- Bar da je dete ostavio - tiho progovara jedan od rođaka Despotovića drhtavom rukom milujući obraze dvogodišnjaka na hladnom mermeru.

Velikim spomenikom dominira Davidova slika. Na drugoj - u zagrljaju je majke i oca. Ljubiša ga je i ubio u majčinom naručju. Prvo njega, pa nju. A, onda i glavu porodice.

Nedaleko od njih sahranjeni Ješići. Još jedna majka i njen sin. I tu se okupila rodbina. Da cvećem i suzama zaliju sumanuti čin Ljubiše Bogdanovića. Čoveka u koga su se do tog crnog jutra zaklinjali.

- Ne znamo šta mu bi, nema odgovora, sve je ispričano, ali i dalje se pitamo zašto, zašto je to uradio kada je o svima njima brinuo - tiho progovara sestra od tetke ubijene Ljubine.

Radoje Stekić kraj groba ubijene supruge Dragane,foto V.Danilov

Na groblju u Velikoj Ivanči sahranjene su i ubičine prve žrtve - njegov sin Branko i majka Dobrila. Ljubišina supruga Javorka na groblje je izašla dan ranije. Ne može ni danas, četiri godine kasnije, komšije i rodbinu da pogleda u oči. U nedelju je sa ćerkama obišla Ljubišin grob u Rajkovcu. Da mu zapale sveću. On je sahranjen daleko od Ivanče, u drugo selo, da ne deli groblje sa žrtvama.

U domu Bogdanovića u nedelju zlokobna tišina kao i tog jutra, samo sekund pre nego što su odjeknuli hici. Iz njegovog dvorišta vide se gotovo sve kuće u kojima je posejao smrt. Danas, ne čuje se ni lavež pasa. Nema ih. Krivudav put kroz selo pust.

Pustoš-Zaselak Stubline, foto V.Danilov

- Nema ovde više ništa, nema života - više za sebe priča Radoje Stekić. - Sednem nekad na terasu ispred kuće. Gledam unaokolo. Nema žive ljudske duše. Nemaš s kim da progovoriš. Samo divlje zveri.

LjUBIŠA Bogdanović je najmasovniji ubica u Srbiji. Zločin kakav se ne pamti počinio je iz svog pištolja CZ 88. Većini žrtava pucao je u glavu. Gotovo sve ih je pobio na spavanju. Masakr je započeo sukobom sa suprugom, a posle cele noći provedene u oboru gde mu se prasila krmača. U nju je pucao dva puta. Na početku i na kraju krvavog pira. Ona je jedina preživela.