Ubica moje dece nikad nam nije rekao „izvinite”

IZGUBILI smo sve u jednoj sekundi! Ni Milena, ni Ljiljana nikada nisu volele brzu vožnju. Svakog dana odlazimo na njihov grob. Razmišljam hoće li tog ubicu pustiti na slobodu kada odsluži dve trećine kazne, a to je za tri meseca. Da li je pravda zadovoljena - ne znam. Nijednom nije izgovorio na sudu da se kaje, niti se okrenuo prema nama i rekao izvinite!

Ovako, u ispovesti za "Novosti", priča Dragana Rusov, čije su ćerke poginule 3. marta 2012. godine na Pančevačkom putu. Te večeri Milena (28), Ljiljana (23) i njihova drugarica Jadranka Jović (23) sele su u automobil sa poznanicima Mirkom Gačićem i Predragom Bojanićem koji je bio za volanom BMV. Bojanić je sumanutom brzinom proleteo kroz raskrsnicu i udario u "jugo" koji je nailazio iz bočne ulice. U stravičnom sudaru sestre Rusov su preminule na licu mesta, njihova drugarica je podlegla povredama posle nekoliko dana, a četvrta žrtva Predrag Fuštić (37), koji je vozio "jugo" izgubio je bitku za život mesec dana kasnije. Bojanić je uhapšen tri dana posle tragedije i osuđen je na osam godina.

- Tog dana, kada se dogodila nesreća, sećam se odlično - tiho govori Dragana. - Milena je dobila obaveštenje kada treba da polaže pravosudni ispit. Bilo je hladno. Stajale su tu napolju, slikale se... A onda su izašle.

Dve tašne, Milenina i Ljiljanina, položene su na dve stolice, na istom mestu gde su ih ostavile pre pet godina. Njihove stvari su netaknute. Zidove porodične kuće u Pančevu prekrivaju uramljene fotografije nasmejanih, zagrljenih sestara. Godišnjica njihove smrti otvara rane koje neće nikad zarasti.

- Ova godina me mnogo podseća na tu 2012. Slično je vreme bilo, spremali se izbori. Koliko je samo mladih poginulo te godine u saobraćaju... Valjda bog pravi sebi baštu, uzima dobre ljude - priseća se Dragana, uz težak uzdah.

Prekida je lavež pasa. Tri maltezera se igraju oko njenih nogu, dok četvrti skače u krilo.

- Ova žuta je Eni, Ljiljanin pas. Sedne kod prozora, gleda i čeka Ljiljanu da se vrati. A kada dođe naša rođaka koja liči na moju ćerku, plače i skače oko nje - nežno će Dragana.

Milena i Ljiljana

Posle tragedije, Dragana i Nikola Rusov su kupili zemlju, gde sada rade, drže životinje i provode vreme.

- Imamo i ptice, rode, još pasa na placu. Ubijamo se od posla, da ne razmišljamo. Što dalje od buke, ljudi. Radimo ono što nas smiruje. Još uvek ja ne mogu da dođem sebi. I ne želim, jer ako dođem sebi ko zna šta će biti. Stalno govorim, samo mi daj snage i strpljenja Bože, ništa drugo - objašnjava Dragana.

Nesreća se dogodila na Pančevačkom putu, 3. marta 2012. godine

Posle tragedije Rusovi su pokušavali da dobiju dete, ali vantelesna oplodnja nije uspela. Posle svega, kažu, izgubili su veru u državu i zakone.

- Mislila sam da ću postati besna, ogorčena žena, koja mrzi sve, ali nisam - kaže Dragana Rusov. - Ja više nemam šta da izgubim. Nadam se da Bojanić i danas živi sa mirnom savešću, kao što je rekao da je ima. Tužilac je tražio za njega maksimalnu kaznu zatvora, sudija je odlučio osam. Koliko ljudi treba ubiti da bi se dobilo dvanaest...

NESAVESNI

- Taj čovek što leži u zatvoru nije prijatelj moje dece. Nikada nisu spomenule ni njegovo ime, niti prezime. Uvek sam znala gde su i sa kim se druže. Bile su oprezne, dobri vozači. Nesreće se dešavaju jer ljudi voze drsko i bahato. Pritom, to nisu deca, već zreli odrasli ljudi. Šta je od tada urađeno po pitanju bezbednosti saobraćaja - pita se Dragana Rusov.