Sin izgorelih staraca: Nosim žig strašne nesreće

Šta sam mogao? Da vežem roditelje? Jedino bih, možda, tako mogao da ih sprečim da odu u Koraćicu. Jesam li na takvu meru i prinudu imao pravo? Nisam... A verujte, čak sam dugo oklevao i da se obratim stručnjacima. Da procene stanje njihovog mentalnog zdravlja... Zapravo, nisam želeo da ih ponižavam, jer sam... A ko bi ih drugi od mene bolje poznavao, uveren sam da bi ih to povredilo. Živeli smo decenijama zajedno. Moja porodica: supruga, ja i naše četvoro dece i njih dvoje, otac i majka. Ali sada se na mene i moju porodicu sva nevolja navalila. Ko god je pogođen nebrigom dece, zaboravom i zanemarivanjem, obrušio se na nas... Kao, mi smo jedini odgovorni za smrt roditelja.

Goran Mihailović, sin Slobodanke i Živojina koji su izgoreli u trošnoj kući u selu Koraćica kod Mladenovca, prvi put posle strašne roditeljske tragedije pristao je da, jedino za "Novosti", govori. I, taman kada je naša tema o zapostavljanju starih i zanemarivanju roditelja bila na uredničkom stolu, instinkt nas je vratio da još jednom prođemo ono što je napisano. I priča se obrnula: nije se sin kasno setio roditelja. Roditelji su se kasno setili sina.

Evo Goranove priče, prenosimo je doslovno.

- Sledio sam se kad su roditelji, uprkos ovoj zimi i ledu, tražili da ih vozim u Koraćicu. Kuda ćete, pitao sam, kuda u ovo nevreme... Kažu: "Tamo gde je naše. A ovo ovde je vaše." Ja im kažem: "ovde su vaši unuci, ovde vam je toplo, šta od toga ima bolje?" Oni zapeli, da nas voziš, da nas voziš... A ja nikako da ih smirim. Supruga kaže: Ispuni im želju... Tako sam ih odvezao u Koraćicu, pribavio ogrev, namirnice... Bilo je to tek koji dan, ni sam ne znam više, pre ove nesreće, koju neću samo ja nositi, već i moja porodica, ko zna koliko dugo kroz život.

... Nisam slutio najgore, ni u snu ga nisam sanjao, ali jesam brinuo. Verujte, nisam se mogao odupreti ocu koji je, sad ovako razmišljam, izmak sopstvene životne snage vraćao na početak mladosti u Koraćici. Bio je, u svoje vreme, sila, snaga, domaćin. I tu, na izvoru, sad mislim, on je vraćao, ili želeo da vrati, punoću svog života. Onog, nekadašnjeg. Ja to nisam prepoznao. Majka, verujem, jeste. Zato ga je sledila.

... Posetio sam ih koji dan pre tragedije... Bili su puni života, a u tom životu gotovo nerealni...

... Potrebno je da gledamo u budućnost. Zamislite, moji roditelji su upamtili osmoro unučadi, kakva je to sreća! Nisu uspeli da spoje jedno s drugim: prošlost sa budućnošću. Nisu umeli, dok su umeli da rasuđuju. A ja nisam to prepoznao.

... Kada su došli dani kada nisu mogli sami da rasuđuju, a prijatelji i poznanici su me na to upozoravali, pozvao sam struku, čekao sam taj nalaz, možda bih se drugačije postavio... I, šta mi predstoji, osim saslušanja i ovih ostataka sa zgarišta, nego da razmišljam o povratku moje porodice u Koraćicu... Zašto? Zato što sam uveren: tamo je bila njihova mladost, tamo je bilo i naše detinjstvo, tamo je njihov kraj. Ako su oni mislili da je tamo najlepše, ne bih želeo da ja drugačije mislim.

ZAHVALNI ZA SVAKI SVOJ DAN

Slobodanka i Živojin Mihailović živeli su sa Goranovom porodicom u Železniku, u stanu koji je Živojin dobio od "Komgrapa". Slobodanka je bila radnik VMA, a njen suprug - poštovani majstor u građevinarstvu.

- Deca su išla u školu, supruga i ja... svako svojim poslom - priča Goran. - Roditelji su imali punu slobodu. I, verujte, a i ne morate..., mi smo bili jedna složna porodica, uprkos činjenici što nas je šestoro živelo u oko 50 kvadrata. Nikad nam nije bilo tesno. Šta se odjednom promenilo? To neka objasne stručnjaci.