Komentar: Masakr

ŽITIŠTE, Martonoš, Velika Ivanča, Jabukovac, Leskovac.., iako na različitim krajevima Srbije, imaju jedno zajedničko - masakr. Pomahnitali egzekutori u krvavom piru, kad "proradi" neljudsko u čoveku, zatirali su čitave porodice, pucali u rodbinu, komšije, prijatelje. Prst sa obarača nisu sklanjali ni kada su ispred cevi bila deca.

I scenario je gotovo isti, bez ikakvih prethodnih naznaka koje bi ukazivale na tragediju. Dotad, naizgled mirni i povučeni, bez ikakvih prijava, kako su najčešće opisivani krvnici pre zločina, "odjednom" ispunjeni neizmerljivom količinom besa, duboko nezadovoljni, isfrustrirani razvodom, patološkom ljubomorom, kao što je, najverovatnije, slučaj sa velikom tragedijom u Žitištu, pređu tananu liniju između ljubavi i mržnje, maše se oružja, dovučenog sa nekog ratišta, i ospu paljbu po nedužnima.

Samo nekoliko sati posle masakra u maloj srednjobanatskoj opštini, kada je petoro ubijeno, a 23 osobe ranjene, kako to obično biva, obelodanilo se da je Siniša Zlatić bio sklon nasilju prema bivšoj supruzi, a uz to još i naoružan automatskom puškom, za koju nikako nije mogao imati dozvolu.

Ni za jedno ni za drugo, međutim, a to je i sam ministar policije Nebojša Stefanović izjavio, nikada nije dobio nijednu prijavu!

I posle više od godinu dana od masakra u Martonošu, veruje se da šestoro ljudi ne bi stradalo da je ubica Rade Šefer zadržan zbog nasilničkog ponašanja na sinovljevoj svadbi.

Niko se ne usuđuje ni da pomisli kakav bi crni bilans bio u ova dva slučaja da ubice nisu zaustavljene. Hrabri Žitištani Isidor Sučević i Mišo Majkić, pomahnitalom Zlatiću su oteli pušku. Šeferu je presudio Emanuel Dožon, gost iz Francuske.

Vapaji žrtava se uglavnom ne čuju, ili se olako shvataju. I najbliži često poput noja "zabijaju glavu u pesak" pod izgovorom da ne žele da se mešaju. A, trebalo bi!