Za uvoz ranog povrća trošimo čak 100 miliona evra

IZ SRBIJE se svakog ranog proleća, za kupovinu prvog paradajza, paprika, ili krastavaca, “odlije” oko 100 miliona evra. Ovaj novac, kako kažu stručnjaci, vrlo lako, uz ne tako velika ulaganja, mogao bi da završi u džepovima - domaćih proizvođača.

Povrtari, pre svega oni koji imaju manje posede, trebalo bi da adekvatno iskoriste mogućnosti koje pruža gajenje povrća u kontrolisanim uslovima - u staklenicima i plastenicima. Kada se uzme u obzir koliko se povrća uvozi, navodi prof. dr Žarko Ilin sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, prostora na tržištu ima dovoljno.

- Proizvodnja koju imamo ne može da podmiri potrebe Srbije, pre svega količinski, ali ni u kontinuitetu - kaže Ilin. - Najviše povrća uvozi se u hladijem delu godine, jer nam nedostaju plastenici ili staklenici, u kojima bi se i preko zime gajilo povrće za domaće potrebe.

U plastenicima se, objašnjava Ilin, gaji gotovo sve povrće. Najčešće su to salata, paprike, paradajz, krastavci, pa i dinje i keleraba.

- Gotovo sve povrće završava na zelenim i kvantaškim pijacama - navodi Ilin. - Manji deo plasira se u velike trgovačke lance, a nekog organizovanog otkupa nema.

Staklenici i plastenici, jasan je Ilin, daju malim proizvođačima priliku za poboljšanje egzistencije i za znatno veću zaradu od one koju donosi klasično povrtarstvo.

Ni cena izgradnje plastenika, jasan je Ilin, nije suviše visoka. U zavisnosti od opreme, za dizanje plastenika izdvaja se od 12 do 15 evra po kvadratnom metru. Ova, naoko velika investicija, isplati se već za godinu dana.

- Kada se ulaže u ozbiljniji plastenik, sa dva sloja plastike, ili staklenik u kom se primenjuju najnovije tehnologije kao što je hidroponika, ulaganje iznosi i više od 100 evra po kvadratnom metru. Ali i to ulaganje, pošto se povrće i voće dobija van sezone, isplaćuje se za najviše tri godine - kaže Ilin. - Računica, takođe, pokazuje da od prihoda od 2.500 kvadratnih metara pod plastenikom može da se izdržava četvoročlana porodica. I pored ovako povoljnih pokazatelja, u odnosu na zemlje sa razvijenom poljoprivredom, u Srbiji ima premalo plastenika i staklenika.

Procenjuje se, kako kaže Ilin, da na celoj teritoriji naše zemlje nema više od šest hiljada hektara pod plastenicima ili staklenicima, a to je, kada se imaju u vidu uslovi koje imamo, izuzetno malo.

- Poljoprivrednik, kako napominje Ilin, da bi živeo od ratarstva, treba da ima najmanje 300 hektara zemlje, a prosečan posed kod nas iznosi oko pet hektara - ukazuje Ilin.

- Kada se ovo uzme u obzir, vidi se da mnogi poljoprivrednici mogu da reše egzistenciju upravo kroz plasteničku proizvodnju. U Srbiji se, međutim, još uvek mnogo “svaštari”, odnosno poljoprivrednici se bave istovremeno ratarstvom, povrtarstvom, stočarstvom, pa i voćarstvom. Na taj način, samo rasipaju energiju, a ni u jednom poslu ne postižu dobre rezultate.

NEOPHODNI ZNANjE I HRABROST

Poljoprivrednicima, dodaje Ilin, znanje ne predstavlja problem, ali nedostaje im novac, odnosno hrabrost da ulažu. Samim tim, mi u Srbiji imamo samo četrdesetak hektara pod staklenicima i visokim plastenicima, koji se greju.

- Najviše povrća uvozi se u upravo u ovom, hladnijem delu godine, baš zbog nedostatka staklenika sa svojim izvorom toplote, u kojima bi se i preko zime gajilo povrće za naše potrebe - ističe Ilin. - Ako se pomene da su od ovih površina samo tri ili četiri staklenika u kojima se primenjuje hidroponika, odnosno uzgoj kod kog se koristi voda umesto podloge od zemlje, jasno je koliko je takav način proizvodnje u Srbiji slabo zastupljen.

I MINISTAR SAVETUJE

BRANISLAV Nedimović, ministar poljoprivrede, takođe je poljoprivrednicima preporučio da se okrenu gajenju ranog povrća.

- Možemo polako da zaboravimo na Rusiju kao zlatno tržište za naše jabuke, jer oni sade svoje - istakao je Nedimović. - Treba pokušati sa ranim povrćem, a i mere podrške našeg ministarstva će se menjati jer je povrtarstvo, posebno ono koje plodove daje rano u proleće i koje može da donese više profita, nepravedno zapostavljeno.