Dušan Proroković: Srpske maline osvajaju svet

Sredinom osamdesetih godina moj pokojni otac je počeo skroman privatan posao: uzgajanje malina. Zato sam, dok su ostali školski drugovi bili na raspustu, provodio leto u malinjaku. Tada mi to nije bilo pravo, ali, gledajući sa današnje distance, ništa korisnije u tom uzrastu nisam mogao naučiti. Sticanje radnih navika i samopouzdanja da se sopstvenim radom nešto može postići se nikako drugačije ne može dobiti. Elem, ostalo mi je u pamćenju da još od tada malinari svako malo pa nešto protestuju. Taj rad je težak, zahteva i ulaganja i odricanja, a kada cena na tržištu padne, najčešće je jedini cilj završiti sezonu bez gubitaka. Kada se u kratkom roku ponove dve ili čak tri takve sezone preti opasnost od bankrota.

Odgovor (vele)trgovaca i većine državnih organa je uvek bio istovetan - da tržište diktira cenu, te da se tu ne može puno učiniti, niti intervenisati. U ovome ima i istine. Trend globalizacije (svetskog) tržišta je ireverzibilan, pa kada čileanski ili meksički malinari imaju rodnu, a mi posnu godinu, njihovi proizvodi na evropskom tržištu obaraju cenu ispod granice podnošljivosti za srpske poljoprivrednike. Međutim, ima istine i u stavovima srpskih malinara da država mora da im pomogne. Dodao bih, upravo zbog globalizacije.

Jer, sa jedne strane, kao malo koji drugi proizvod iz Srbije, naše maline "osvajaju svet". Prema podacima Privredne komore Srbije za poslednjih pola decenije, sa prosečnom proizvodnjom od 100.000 tona godišnje naša zemlja je na drugom mestu u svetu. Bilo je godina, kao na primer 2012, kada smo izbijali na prvo mesto, ali su to izuzeci. Ispred nas je Poljska sa 120.000 tona, a iza Meksiko sa oko 70.000, Čile sa 55.000 i SAD sa 50.000 tona po sezoni.

Sam po sebi, ovaj podatak je značajan. On tek deluje impresivno kada uporedimo veličinu naše zemlje i broj stanovnika sa ostalim konkurentima. Čile je osmostruko veći sa duplo više stanovništva, Poljska ima četiri puta veću površinu i pet puta više stanovnika, Meksiko 16 puta veću teritoriju i 22 puta veću populaciju, a SAD čak 104 puta veću teritoriju i 43 puta više stanovnika. Srbija je, mereno po glavi stanovnika, najproduktivniji proizvođač malina u svetu. To se oseća i u našem izvozu, pošto je godišnja proizvodnja merena u dolarima oko 250 miliona. U procesu međunarodne podele rada i zauzimanja dela svetskog tržišta maline su za Srbiju strateški važan proizvod.

Sa druge strane, posmatrajući parametre kumulativnosti i geografske distribucije proizvođača, svaka pomoć koju država pruži je apsolutno opravdana. Sve što zarade malinari troše u Srbiji (radna snaga, energenti, đubriva itd.), oni novac ne iznose iz zemlje (kao multinacionalne kompanije) što dodatno podstiče ekonomski rast. Takođe, njihova proizvodnja je locirana u ruralnim i manje razvijenim područjima, te su ove ekonomske aktivnosti možda i jedina garancija da će se stanovništvo tu i zadržati. Sa postojećim demografskim padom i unutrašnjim migracijama ka Beogradu, Novom Sadu i Nišu, ovo je značajno. Toliko, da će u narednim godinama tema depopulacije pojedinih područja postati prioritetna za nacionalnu bezbednost.

Ako se toliki novac daje stranim investitorima, pri čemu neki od njih pobegnu iz Srbije već posle isteka ugovora, a za ostale je krajnje diskutabilno koliko doprinose ekonomskom razvoju zemlje, u budžetu se moraju naći sredstva i za podsticanje malinarstva. Potrebe za malinama su na globalnom tržištu sve veće, naša sadašnja pozicija odlična, iskustvo koje imamo ogromno, što su preduslovi koji gotovo da ne postoje ni u jednom drugom sektoru. Dakle, treba razmišljati kako da postanemo svetski lider u narednih deceniju ili dve.

Ma koliko čudno zvučalo, ne smemo se zadovoljavati postojećim. Jer, ako ne budemo preduzimali ništa, drugi će nas prestići. Klimatske promene menjaju svet, pa će sve veći proizvođači malina u narednim decenijama biti države poput SAD, Rusije, Belorusije, Ukrajine, baltičkih zemalja. Tržišna utakmica će biti još oštrija. Ako se za to ne spremimo, izgubićemo i ovo što imamo.