KOMENTAR: Konkursi

ZA posao menadžera u prvoj srpskoj "Ikei" lane se prijavilo skoro 3.500 kandidata za deset radnih mesta! To znači da je 350 potencijalnih šefova bilo zainteresovano za jednu fotelju.

Na poslednji konkurs za direktora "Srbijagasa" i "Koridora Srbije" prijavu je poslalo - po svega četvoro zainteresovanih.

Oba javna preduzeća posluju u plusu, a rukovođenje svakim od njih definitivno se smatra prestižom u struci. Ni konkursi za ostalih 17 šefova javnih preduzeća nisu naišli na veći odjek i više prijava. Osim "Pošta", gde 26 njih želi da postane direktor, u većini slučajeva je pristiglo tek pet ili šest radnih biografija.

Zar je moguće da niko ne želi da se uhvati ukoštac sa platom od 200.000 dinara mesečno? I da nemamo stručnjake koji bi zadovoljili uslove konkursa? A oni su - da šef ima završen fakultet, pet godina radnog iskustva, tri u poslovima povezanim sa javnim preduzećem i da nije osuđivan.

Ove uslove zadovoljavaju gotovo svi fakultetski obrazovani građani Srbije! A opet, svega troje takvih se prijavilo za fotelju u "Emisionim tehnikama i vezama".

Jasno je, i ovi konkursi to pokazuju, da su građani uvereni da ne mogu samo da ušetaju u najveća javna preduzeća, prilože svoje dugogodišnje menadžersko iskustvo i uopšte uđu u razmatranje za dobijanje posla.

Očito je da barem menadžeri u Srbiji duboko veruju da zajedno sa radnom biografijom i dobrim rezultatima, moraju da ponesu i - partijsku knjižicu.

Zvuči paradoksalno, ali na listi uslova stoji da kandidati ne mogu da budu funkcioneri stranke. Ovo je kriterijum koji stoji odmah ispod radnog iskustva i nivoa obrazovanja. Ali većinu dosadašnjih direktora poslale su upravo partije.