Komentar: Tunel

U POLOVINI afričkih zemalja veruju da su Srbi polubogovi. Tamošnji narodi i danas se dive gigantskim mostovima, branama, lukobranima i vijaduktima koje su naši neimari podigli. U arapskom svetu takođe. Pola Libije, Alžira, Iraka i Kuvajta izgradile su vredne ruke naših građevinara. Ali, avaj. Sad ispade da više nemaju pojma i da su tamo neki Azerbejdžanci bolji od nas. Možda i jesu, ali poslednji koji bi to trebalo da kaže je srpski ministar, i to ministar građevine.

Nažalost, potpredsednica Vlade kojoj je dodeljen ovaj portfelj to, bez zadrške, tvrdi. Da je kojim slučajem sličnu izjavu dao njen azerbejdžanski kolega, ozbiljna država bi zbog toga poslala protestnu notu. A, šta uraditi u ovoj situaciji?

Niko ne brani ministarki Zorani Mihajlović da ima mišljenje i ukus. Koliko god joj Azeri prirasli za srce, od nje se očekuje da domaćinski vodi brigu o srpskoj građevini. Da pomogne koliko god može, ali i da lupi šakom o sto ako neki građevinar nije dorastao ili ne poštuje dogovor. Sve to, naravno, u četiri zida, a ne preko novinskih stubaca. Da se na sednicama Vlade iz petnih žila upinje da redovno dobiju novac za projekte na kojima su angažovani, a ne da ih javno kinji i traži da svojim novcem završavaju poslove za koje država kasni sa plaćanjem.

Kada ovako pričaju ministri, onda ne čudi što Srbi više nemaju nijednu firmu za ponos. Što se utrkujemo da rasprodamo sve što je dragoceno, što se deca vaspitavaju da što pre odu i budu tuđa sreća. Tako samo srljamo u mrkli mrak. Ulazimo u tunel u kojem neće biti važno da li je 30 centimetara viši ili niži, niti od kakvog je materijala napravljen. Jedno je sigurno. Neće biti svetla na njegovom kraju.